Омаж баштовану ентеријера

„У дневној соби све ствари нека буду једнобојне, пастелних, неупадљивих боја... Нарочито кауч, фотеље, завесе, тепих”, саветује архитекта − доследни модерниста − клијенткињи у Салону намештаја где би ова да се консултује о уређењу ентеријера своје собе.

„А зидови?”, усуди се да упита она.

„Манастирски бело.”

„Али ја имам шарени кауч, добар је, одличан, шта ћу с њим?”

„Избаците га”, хладно рече саветодавац и остаде жив. „Уосталом, хоћете ли да станујете у соби или у башти?”

„Па ја волим баште”, рече клијенткиња и покуњено оде из Салона, осећајући да ју је прегазило време.

Пре педесетак година овакви разговори били су пре правило него изузетак. Још раније, између два велика светска рата, када је модернизам био на врхунцу, један аустријски архитекта, по имену Јозеф Франк, усудио се да се супротстави тиранији искључивости и понуди корисницима сопствених стамбених ентеријера слободу избора: волите ли шарено − нека буде шарено. Унео је цветне дезене у њихове собе и ослободио их притиска кривице што су склонији „кичерици” пре него робовању прокламованим правилима.

У Бечу је одржана велика изложба посвећена архитекти и дизајнеру Франку под називом „Против дизајна”, где су изложени његови многобројни пројекти, скице, идеје и реализовани производи који су у своје време изазивали згражање пуритански острашћених модерниста. Уметник, архитекта и дизајнер бранио је слободу појединаца да у своме стану раде по своме, да комбинују шарено и једнобојно, па чак и шарено и шарено, ако их то усрећује, не мешајући притом принципе архитектонског стваралаштва с принципима који владају између четири зида интиме сопствене собе.

 Јозеф Франк (1885–1967)

Бечки и аустријски архитекта и дизајнер студирао је архитектуру на бечком Универзитету за технологију, а затим је завршио и бечку Школу за уметност. Био је активни члан бечког Веркбунда и припадао је модернистичком покрету све док није схватио његову искључивост која је позитивне идеје и стремљења полако водила у искључивост без поговора. Године 1933. у Бечу оснива Школу архитектуре и фирму за дизајн ентеријера „Дом и башта”. Нажалост, као Јеврејин, исте године емигрира у Шведску, где постаје један од најпрестижнијих дизајнера стамбених ентеријера и намештаја у Стокхолму. У својој књизи из раних тридесетих година прошлог века „Архитектура као симбол” Фрaнк тумачи индивидуалну кућу или стан као минијатурни град у коме људи треба да се осећају слободно и поред све организованости коју је осмислио неко други. Шездесетих година било је организовао више изложби широм света на којима су излагане идеје и приказивани дизајн-производи овог занимљивог дизајнера.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs