Omaž baštovanu enterijera

„U dnevnoj sobi sve stvari neka budu jednobojne, pastelnih, neupadljivih boja... Naročito kauč, fotelje, zavese, tepih”, savetuje arhitekta − dosledni modernista − klijentkinji u Salonu nameštaja gde bi ova da se konsultuje o uređenju enterijera svoje sobe.

„A zidovi?”, usudi se da upita ona.

„Manastirski belo.”

„Ali ja imam šareni kauč, dobar je, odličan, šta ću s njim?”

„Izbacite ga”, hladno reče savetodavac i ostade živ. „Uostalom, hoćete li da stanujete u sobi ili u bašti?”

„Pa ja volim bašte”, reče klijentkinja i pokunjeno ode iz Salona, osećajući da ju je pregazilo vreme.

Pre pedesetak godina ovakvi razgovori bili su pre pravilo nego izuzetak. Još ranije, između dva velika svetska rata, kada je modernizam bio na vrhuncu, jedan austrijski arhitekta, po imenu Jozef Frank, usudio se da se suprotstavi tiraniji isključivosti i ponudi korisnicima sopstvenih stambenih enterijera slobodu izbora: volite li šareno − neka bude šareno. Uneo je cvetne dezene u njihove sobe i oslobodio ih pritiska krivice što su skloniji „kičerici” pre nego robovanju proklamovanim pravilima.

U Beču je održana velika izložba posvećena arhitekti i dizajneru Franku pod nazivom „Protiv dizajna”, gde su izloženi njegovi mnogobrojni projekti, skice, ideje i realizovani proizvodi koji su u svoje vreme izazivali zgražanje puritanski ostrašćenih modernista. Umetnik, arhitekta i dizajner branio je slobodu pojedinaca da u svome stanu rade po svome, da kombinuju šareno i jednobojno, pa čak i šareno i šareno, ako ih to usrećuje, ne mešajući pritom principe arhitektonskog stvaralaštva s principima koji vladaju između četiri zida intime sopstvene sobe.

 Jozef Frank (1885–1967)

Bečki i austrijski arhitekta i dizajner studirao je arhitekturu na bečkom Univerzitetu za tehnologiju, a zatim je završio i bečku Školu za umetnost. Bio je aktivni član bečkog Verkbunda i pripadao je modernističkom pokretu sve dok nije shvatio njegovu isključivost koja je pozitivne ideje i stremljenja polako vodila u isključivost bez pogovora. Godine 1933. u Beču osniva Školu arhitekture i firmu za dizajn enterijera „Dom i bašta”. Nažalost, kao Jevrejin, iste godine emigrira u Švedsku, gde postaje jedan od najprestižnijih dizajnera stambenih enterijera i nameštaja u Stokholmu. U svojoj knjizi iz ranih tridesetih godina prošlog veka „Arhitektura kao simbol” Frank tumači individualnu kuću ili stan kao minijaturni grad u kome ljudi treba da se osećaju slobodno i pored sve organizovanosti koju je osmislio neko drugi. Šezdesetih godina bilo je organizovao više izložbi širom sveta na kojima su izlagane ideje i prikazivani dizajn-proizvodi ovog zanimljivog dizajnera.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs