Страх који ремети живот

Нема, такорећи, ниједне појаве, ствари, нити помисли под капом небеском која не може постати извор највећег страха за неку особу. И то претераног и неоправданог. Готово свака десета одрасла особа суочава се с овом врстом нелагодности, показује студија америчког Националног института за ментално здравље. А предмети фобије – како се стручно назива такав страх, за разлику од природног, урођеног страха од опасних ситуација који људима већ миленијумима помаже да преживе – умножавају се упоредо с развојем друштва, технологије и личног стандарда.

Некада су најчешће фобије биле од змија, паукова, висине, пливања, боравка у затвореном простору, од летења, од микроба... Одскора су им се, рецимо, придружиле и фобије од мобилних телефона и других електронских направа.

Многе од ових ситуација пренете су и у уметност, нарочито филмску – довољно је сетити се Хичкокове „Вртоглавице”.

За борбу против фобија неки лекари препоручују технике опуштања мишића приликом суочавања с предметом страха, други прописују антидепресиве, а има и оних који користе неинвазивне психотерапијске методе „брисања” трауматских сећања у чијем корену је фобија.

Стручњаци тврде да је, ипак, до данас најпоузданија терапија излагање предмету страха. Сетимо се стрипа и филма о дечаку који је као дете упао у пећину са слепим мишевима, доживео ужасну трауму и развио фобију од ових створења, да би као одрасла особа себе поново, свесно, изложио таквом искуству, излечио се – и постао Бетмен.

Овај приступ полази од тога да симптоми с којима се фобична особа суочава нису никакав „кључ” за откривање тајни прошлости закопаних дубоко у подсвест, већ скуп лоших навика и наученог понашања који се тренингом могу уклонити. Понекад веома брзо, са свега једним туцетом сеанси.

У истраживању Њујоршког универзитета, објављеном у часопису „Природа”, научници су утврдили да постоји један кратак период, од око шест сати, од тренутка појаве неке фобије, кад се мозак те особе може „рестартовати”, односно кад се може деловати на њено сећање тако да се страх сузбије у самом зачетку. Учесницима у експериментима прво је наметнут страх од одређених стимулуса (примали су благе електрошокове у тренутку кад им је показивана одређена слика), да би одмах након тога, односно у наредних неколико сати, применили терапију. Опоравак је био потпун, и фобија се није показала ни након годину дана на контролном тестирању.

Научници сматрају да ће можда доћи дан кад ће свака фобија моћи да буде избрисана из главе, као креда са школске табле, једним потезом. Засад, међутим, још има људи који не успевају сасвим да отерају своје најдубље страхове, чак ни уз помоћ терапије.

Најчешће фобије

АГОРАФОБИЈА – страх од отвореног простора
КЛАУСТРОФОБИЈА – страх од затвореног простора
АКРОФОБИЈА – страх од висине
ОФИДИОФОБИЈА – страх од змија
АРАХНОФОБИЈА – страх од паукова
АБЛУТОФОБИЈА – страх од купања
ХИДРОФОБИЈА – страх од воде
МИЗОФОБИЈА – страх од микроба
ПТЕРОМЕРХАНОФОБИЈА – страх од летења
КСЕНОФОБИЈА – страх од странаца
ТРИПАНОФОБИЈА – страх од игле и инјекција
АСТРАФОБИЈА – страх од грмљавине
НЕКРОФОБИЈА – страх од смрти
НИКТОФОБИЈА – страх од мрака

РЕЧ СТРУЧЊАКА: Др Гордана Дедић, неуропсихијатар

Убрзани рад срца и дисања

Фобије припадају групи анксиозних неуротских поремећаја, уврштених у 10. Међународну класификацију болести под шифром Ф 40. Карактерише их снажан доживљај страха (анксиозности) при излагању специфичним ситуацијама, које не представљају објективну опасност или у очекивању те ситуације које се плаши. Тада се јављају убрзан рад срца, убрзано дисање и мишићна напетост. На ову болест неповољно утичу алкохолизам и депресија – објашњава проф. др Гордана Дедић, неуропсихијатар и психотерапеут Клинике за психијатрију ВМА.

Фобична анксиозност може варирати од благе до веома тешке, када се испољава као страх од смрти, страх од губитка контроле и страх од лудила. Особе које имају фобију свесне су нереалности и нелогичности таквог страха, али и поред тога нису у стању да за њега нађу прикладна објашњења.

Поред страха од појединих ситуација (затворен простор, мрак, грмљавина, висина, летење), објеката (оштри и шиљати предмети), животиња, инсеката, места, активности (одлазак зубару, поглед на крв) и болести, постоји и социјална фобија – јака анксиозност настала због могуће негативне процене и критике других, понижења, срамоћења и збуњивања у друштву. Она је последица личне несигурности, због доживљаја одбацивања или, напротив, презаштићености у раним фазама развоја личности. Таква особа избегава јавне скупове, ресторане, састанке, прославе... Ова фобија почиње у адолесцентном периоду, без узрока, и временом је све учесталија и интензивнија, док у најтежим случајевима може да доведе до потпуне социјалне изолације.

Фобија обично почиње још у раном детињству (од пете до девете године) и траје годинама, али како углавном не утиче драстично на квалитет живота, пацијенти ретко траже помоћ психијатра, и ретке су компликације.

Објашњење настанка фобије је двојако, биолошко и психолошко. По првом моделу она је резултат повећане активности дела нервног система, а по другом последица претходно доживљене трауме, и представља научено понашање избегавања различитих ситуација које су потенцијално опасне, односно изазивају страх. Значајно је и учење по родитељском моделу: копира се понашање блиске особе, најчешће мајке, која и сама испољава исти страх. Психоаналитичка теорија сматра да је фобија резултат унутрашњег психичког конфликта у којем значајну улогу имају два механизма одбране – померање и симболизација.

За лечење дају се седативи и антидепресиви, а код социјалне фобије лек пропранолол и психотерапија. У овом другом приступу користе се бихејвиорална терапија (излагање фобичним стимулусима и ситуацијама које условљавају страх), когнитивно-бихејвиорална терапија (мењање погрешних уверења да су страх и симптоми анксиозности потенцијално опасни) и психоаналитичка психотерапија која има за циљ разрешавање конфликта.