Живи сећање на Дан републике

Лелуја се на ветру застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Мирис врелог пребранца из казана раширио се све до врата. Некадашњи другови и другарице, првоборци, високи официри ЈНА, бивши учесници омладинских радних акција, али и бројни југоносталгичари и маршалови обожаваоци полако пристижу. Као и годинама уназад, сви дотерани, онако празнично. Многи од њих са одликовањима на прсима долазе да прославе рођендан некадашње СФРЈ – земље братства и јединства свих народа и народности.

И као што су некада, док је то био државни празник, у свечарској атмосфери у шест република и две аутономне покрајине прослављали 29. новембар, Дан републике, обележавају га и они сада. За столовима са карираним столњацима, у кафани „Павле Корчагин” седе и бистре неке старе приче – о успоменама, о прошлости, о времену Тита, о старој Југославији... Вредни конобари хитају од госта до госта разносећи на послужавницима хладно предјело – пихтије. За њима пристиже и пребранац из казана, свадбарски купус, роштиљ, кромпирићи... а пред поштоваоцима некадашње републике већ су чашице ракије или чаше вина. Убрзо су се овде зачули и звуци хармонике, а некадашњи Југословени веселили су се у друштву оних који нису ни били рођени у време Југославије.

– Већ 19. пут је како смо се окупили да прославимо 29. новембар. Ово је сећање на једну дивну младост, дивну земљу и дивно дружење са дивним људима у држави, која је ипак била мала колико год да је била велика. Поштујемо све празнике некадашње државе. Скупљамо се и 25. маја, и првог априла, и четвртог априла за Дан студената, али и 22. децембра за Дан Југословенске народне армије – објашњава Момир Марушић, из Удружења за неговање традиције добровољног омладинског рада „Павле Корчагин”.

С друге стране карираног столњака, баш испод слике Јосипа Броза Тита, старина са ордењем на грудима. Не може се ни побројати колико је одликовања на деведесетједногодишњем Зденку Дупланчићу, некадашњем голобрадом момчићу који је са само 13 година приступио Првој пролетерској бригади.

– За време рата, све до десанта на Дрвар ми смо били уз Врховни штаб. Када је 29. новембра заседао АВНОЈ, налазили смо се код Јајца. Наши 3. крагујевачки батаљон и 4. краљевачки били су обезбеђење. Ја сам био један од војника који су ослобађали Београд. У тој борби напунио сам 15 година – присећа се некадашњи пуковник авијације, члан Градског одбора СУБНОР-а.

Окупљање на рођендан бивше државе, истиче он, важно је ради подсећања на њену славу, али и да би се спречили покушаји мењања историје.
А успомене на те прошле дане и даље живе. Млади се, кажу југоносталгичари, све више интересују за та стара времена, која су, заклињу се многи, била боља од ових данашњих.

– Пасуљ нас подсећа на радне акције и војничке дане, а пихтије... па сви се сећају да су некад 29. новембар звали даном свињокоља, иако је увек било много више од тога – причају љубитељи бивше Југославије.

Био је то државни, али прави породични празник. Већ се осећао мирис киселог купуса и увијале су се прве домаћинске сарме, сецкало се лагано за руску салату док је зима дебело ледила наоколо. Пошто се чувени 29. новембар славио нерадно, многи Београђани одлазили су на село код родитеља, помагали у клању свиња, прављењу чварака, печењу прасића и затим месо доносили пријатељима у град.

На готово свакој згради вијорила се тробојка са петокраком. Празновали су и трговци бар дан или два. А на улицама тек покоји аутомобил. Клинци су се радовали слободним данима и игрању до миле воље, али и обавезној кекс-торти и кифлицама са тазе џемом. Све је мирисало празнично, зимски, свечарски, као и јуче у „Корчагину”.