Балада о мамином сину

25. ФАФ
Радује одлука трочланог жирија 25. Фестивала ауторског филма, у саставу: Хана Јушић (Хрватска), Огњен Главонић (Србија) и Аријел Швајцер (Француска), да се фестивалски Гран при „Александар Саша Петровић” додели сценаристи, редитељу и монтажеру Марку Ђорђевићу за изврстан филм „Мој јутарњи смех” крагујевачко-београдске производње.

У свом готово личном осврту на одрастање и породицу, инспирисан стварним догађајима и искуствима, овај крагујевачки аутор (дипломирао на београдском ФДУ), гледалишту нуди причу чија је главна окосница однос мајке и сина. Њихова повратна везаност и неспособност да једно друго пусте у неизвесности слободе.

Кроз ову своју филмску баладу о мамином сину Ђорђевић, мудро дозирано, рефлектује и на много тога из наше свакодневице животно неснађених и у достојанству погубљених људи. Филм се дискретно, али „убојито” бави и проблемом младих, образованих, а незапослених, светом одрасле генерације која је током низа ових наших тешких година изгубила снагу. Бави се недостатком квалитета живота, неспособношћу везивања за друге, усамљеношћу и немогућношћу виђења сопствене перспективе. И урушавањем породице, што није безазлено...

Марко Ђорђевић, награђени сценариста и редитељ из Крагујевца

Главни јунак је Дејан (Филип Ђурић), готово тридесетогодишњак, дипломирани историчар са привременим послом наставника (на замени) у школи. Он је од оних већ „оматорелих” младића што предуго живе под породичним „стакленим звоном” и тако ушушкани, што би рекао онај видовњак Милош у изванредном тумачењу Небојше Глоговца (његова последња улога): „Предуго ону ствар држе само у својим гаћама.” Дејан је још као мушкарац невин, а Марко Ђорђевић кроз ширу слику његовог најближег окружења – отац пијаница, исфрустрирана, заштитничка мајка Радица (увек тако моћна Јасна Ђуричић, иначе родом из Руме) која га чврсто држи уз скуте, несталан посао, сиромашно друштво... – ставља на знање и зашто је то тако.

И лик његове колегинице, наставнице Каће (одлична Ивана Вуковић) је негде сличан. Удаљеност од породице и родног Краљева и у почетку несвесна загледаност у Ивана, лику Каће такође придодаје ту потребну дозу животне смотаности и неснађености.

Глумци су сјајни. Већином Крагујевчани, које незаслужено тако мало познајемо. Јер, наша филмска назови индустрија централизована је у Београду. А филм постоји и изван Београда, и баш ми је мило што је Ђорђевић са „Мојим јутарњим смехом” потврдио да је коначно сазрело и за неку врсту филмске децентрализације у Србији.

Спонтаност дијалога, спонтаност хумора који извире из реално сликаних животних ситуација, дају додатну привлачност Ђорђевићевом филму „ангелопуловски” дугих кадрова, који сведоче о ауторовој бескомпромисности и чврстини. Онај дуги кадар затворених улазних врата, испред и иза којих се не види и не догађа ништа, а знамо да нечег мора бити, је антологијски. Храбро и изазовно, за велику похвалу...

У овом стилски уједначеном а уметнички непретенциозном филму, у којем се говори локалним акцентом (што су до перфекције чинили и маестрални Небојша Глоговац и Јасна Ђуричић), префињеном редитељском артикулацијом и свакодневица, таква каква је, добила је поетску вредност. Све у њему делује спонтано: од дијалога, глумачке игре, сценографије до позиције камере и примарног дневног светла (похвале и директору фотографије Стефану Милосављевићу), а све је тако ауторски унапред добро промишљено. И фестивалски Гран при је заслужен. Честитамо.

Све награде 25. ФАФ-а

Осим фестивалског Гран прија Марку Ђорђевићу, синоћ су на затварању 25. Фестивала ауторског филма уручене и остале награде у оба такмичарска програма.

У главном такмичарском програму награду за најбољу режију освојио је галицијски аутор (Шпанија) Оливер Ласе за филм „Ватра ће доћи”, којем је припала и награда „Влада Петрић” за најсинематичније секвенце (у част Славка Воркапића), док су награду „Гордан Михић” за најбољи сценарио освојили Маурицио Браучи и Пјетро Марчело за филм „Мартин Идн” у Марчеловој режији. Специјално признање добио је филм „Девица августа” Хонаса Труебе.

У програму „Храбри Балкан” победио је краткометражни филм „Последња слика о оцу” Стефана Ђорђевића, док је специјално признање отишло у руке Маји Новаковић за филм „А сад се спушта вече”.