Седми од Мићуна

Од избора на чело Демократске странке у јуну прошле године, Зорана Лутовца део страначке номенклатуре посматра с подозрењем, сумњичећи га да је „доведен” да игра за неку другу екипу. То што је 55-годишњи доктор политичких наука од 1996. члан ДС-а и за то време био на разним страначким функцијама, па и председник Политичког савета, није му донело безусловно поверење демократа. А отклањању сумњи свакако није допринело ни то што је у ноћи победе на страначким изборима славио у друштву и Драгана Ђиласа. Поготово што је бивши лидер ДС-а, а у том тренутку главни заговорник опозиционог уједињавања, честитајући Лутовцу поручио: „Чекамо вас у Савезу за Србију.”

Недуго потом СзС је и званично основан, а ДС је један од оснивача, што је седми председник демократа од Драгољуба Мићуновића објаснио речима: „Да имамо нормалну демократску државу, никакав савез не би био потребан.”

Оно што се ових дана дешава у ДС-у, а што Лутовац назива покушајем пуча, а „пучисти” – аутократским тенденцијама лидера странке, последица је, наизглед, управо чланства у СзС. Одатле проистекла одлука о бојкоту на свим нивоима предстојећих избора, као и повремени анти-ЕУ ставови, а понајвише партнерство с конзервативним Дверима, превише су за неке „правоверне демократе”. С друге стране, њихову изражену бојазан да ће се ДС сасвим изгубити у окриљу СзС-а опоненти тумаче као покушај разбијања јединства „једине праве опозиције”. Кривећи једни друге, слажу се у једном: иза оних других, у ствари, стоји Александар Вучић и његова жеља да онеспособи ДС.

Ако изведе ДС из кризе без новог цепања странке, Лутовац би могао у лидерске заслуге себи да припише да је прекинуо неславну традицију. То им је, чини се, толико „ушло у крв” да је, уместо финиширања идеје о уједињавању с Борисом Тадићем и Небојшом Зеленовићем, громогласно објављене пре више од пола године, сада у ситуацији да троши енергију на одржавање постојеће структуре у функционалном стању. Бар има прилику (с обзиром на то да је од почетка лидерске каријере посматран као део групне слике, поред Ђиласа, Јеремића, Обрадовића и осталих из СзС-а) да се искаже као самостални руководилац, па да можда и избије аргумент из руку циника који су га прозвали „Залутовцем”.

Да ли је стварно залутао и колико је његов често „залеђен” израз лица, чак и на протестима опозиције с којих не изостаје, одраз незаинтересованости и мањка одлучности, а колико смирености и сигурности у себе, показаће се најбоље по рејтингу ДС-а. Да ли ће или неће успети да га подигне изнад нивоа статистичке грешке, на којем га је пре годину и по дана преузео? За сада овај рокер у души, Београђанин пореклом из Црне Горе и први амбасадор Србије у Подгорици после распада СЦГ, може да се похвали да ће престићи Ђиласа по дужини стажа на челу ДС-а. А вероватно и свог претходника Драгана Шутановца, који се одржао годину и девет месеци.