Тишина и самоћа сламају жртве напасника

Полиција је идентификовала напасника који је пре четири дана силовао радницу у бутику "Стил" у ширем центру Београда. Инспектори који интензивно раде на расветљавању овог случаја сумњају да је исти нападач дан касније опљачкао и покушао да напаствује продавачицу у оптичарској радњи у Улици војводе Степе. Према незваничним информацијама, нападач је одраније познат полицији.

Жртве су напасника описале као младића ромске националности, висине око 175 центиметара, кратке косе, црних густих обрва и брадом старом неколико дана.

Према полицијским статистикама, у Србији се годишње пријави око 40 случајева силовања, од којих се чак око 30 догоди у Београду. Силовања се најчешће дешавају уз примену физичке силе, али и уз уцене и претње. У највећем броју случајева силовање је планирано, а нападачи користе ситуације у којима је особа угрожена, рањива и неспособна за одбрану.

Према речима саговорника из полиције, силоватељи су особе које имају поремећен сексуални нагон, психопатске су личности и не могу да се суздрже од силовања.

– Докле год могу да мисле, силоватељи не престају са злочинима. Они се надају да неће бити пријављени и зато за жртве бирају слабије жене. Напасници не могу да сузбију нагон и када год им се укаже прилика они је искористе да нападну жену. По правилу то никада не буде само једна жртва – објашњавају у полицији.

Психијатар Александра Франић, из Саветовалишта за децу и омладину у Дому здравља Земун, каже за "Политику" да је жртва силовања доживела трауму, а од тога каква је структура личности, колико је јака, од њеног узраста, подршке, окружења у којем живи, зависи и са којим ће се последицама овог злочина суочавати.

– Генерално, то су психолошко-емотивне последице у смислу остваривања и емотивних и физичких контаката са другим људима, а нарочито са полом злостављача. То су првенствено страх и несигурност, доживљај да је свет одједном изгубио своје боје и постао тамно, несигурно, застрашујуће место, стално окретање преко рамена од бојазни да их неко прати, осећај прогоњености. Жртве често имају осећај "упрљаности" услед чега се небројено много пута туширају у току једног дана мислећи да ће тако спрати тај осећај. Нажалост, тај осећај није спољна манифестација већ део унутрашњег света и немогуће га је одстранити из сопственог искуства тако лако – објашњава Александра Франић.

Психијатар сматра да се у нашој средини још у великој мери ћути о силовању.

– Жртве скривају своју трауму. Оне се плаше да им нико неће веровати, да ће бити оптужене да су испровоцирале насилника. Жртве стално себи постављају питања: да ли сам га испровоцирала, шта сам погрешно урадила, да ли сам можда ја крива. Код њих увек остане нека врста кривице. Нажалост, живимо у друштву које често подржава тај осећај кривице да је некако сама жртва крива и одговорна за оно што се догодило, за то што неко није испоштовао њено "не", и што је упркос томе нарушио њен физички и емотивни интегритет – сматра наша саговорница.

Са друге стране, каже Франић, казне за силоватеље су минорне у односу на тежину кривичног дела које је учињено и његове последице.

– Жртва је, осим већ доживљене трауме, суочена и са ретрауматизацијом кроз кривични и судски поступак. Она прво у полицији даје исказ, па код лекара, а затим мора да прође и кроз суђење. На крају жртва мора да се суочи са малом казном коју ће по важећем закону добити њен напасник и са тиме да ће се он опет кроз неколико година наћи на улици. Она се заправо константно врти у једном нерегулисаном кругу правно-законских решења. Стога би, у том правцу, једна од помоћи свакако било успостављање адекватније правне и законодавне регулативе – напомиње Франић.

Са друге стране жртвама силовања је неопходна психотерапијска помоћ коју је, како каже наша саговорница, тешко и скоро немогуће добити у државним установама.