Две деценије покушаја оспоравања истине

Недавна пресуда Основног суда у Приштини, којом је бивши министар управе и локалне самоуправе у косовској влади Иван Тодосијевић осуђен неправоснажно на две године затвора због тога што је, како је образложено, за злочин у селу Рачак, код Штимља, јануара 1999. године рекао да је измишљен, као и оптужница против Тодосијевића којом је терећен „за подстицање на националну, расну, верску или етничку мржњу, поделе или нетрпељивост” изазвале су у многобројне реакције. Како је одмах након ове пресуде на Косову објављена информација да је у Специјалном тужилаштву у Приштини поднета кривична пријава и против председника Србије Александра Вучића због изјаве да је Рачак фабрикован, јасно је да је село поред Штимља и наводни злочин над цивилима пре скоро 21 године поново тема број један.

Шта се догодило јануара 1999. године у Рачку зна цео (поштени) свет. Заједно с великим бројем колега и врхунских светских и европских патолога, један од најпознатијих српских и светских стручњака патологије, дугогодишњи професор и декан Медицинског факултета Универзитета у Нишу и вишегодишњи директор нишког Завода за судску медицину, проф. др Вујадин Оташевић, који је преминуо пре годину дана, разоткрио је лажни масакр над цивилима у месту Рачак 1999. године на Косову и Метохији, а што је био директан повод за интервенцију НАТО-а на нашу земљу.

„Средином јануара те 1999. године сви светски медији”, говорио је проф. Оташевић за наш лист у годинама после потписивања Кумановског споразума, „као по команди прекинули су емитовање својих програма и из минута у минут објављивали ’да су у селу Рачак, на Косову и Метохији, српске снаге безбедности извршиле у свету незапамћени масакр над невиним и недужним цивилима албанске националности’ и да су поубијани сви житељи – невина деца, ненаоружане жене и старци и да је извршен невиђен злочин у цивилизованом свету.” „То је била лаж планетарних размера, исфабрикована неистина и толико прозирна режија светских моћника, која је по наредбама и налозима у непрекидној медијској кампањи морала да надвлада истину”, тврдио је, не одустајући до смрти да докаже шта је била истина, проф. др Вујадин Оташевић.

С колегама и најпознатијим стручњацима из Данске, Норвешке, Шведске, Белорусије, Србије и других земаља проф. Оташевић био члан специјалне комисије формиране поводом афере „Рачак”, коју је предводила Хелена Ранта, патолог из Финске. Аутентичним и директним сведочењем, већ првих месеци после завршетка агресије на СР Југославију и Србију, један мањи број патолога из ове комисије јавно и аргументовано је тврдио да је случај „Рачак” највећа медијска превара с краја 20. века. Проф. Вујадин Оташевић је, за разлику од многих других стручњака који су морали да ћуте, јавно рекао „да је цео догађај монтиран у режији Вилијама Вокера, шефа Косовске верификационе мисије ОЕБС-а”. Због тога је др Оташевић у тој својој борби за истину, целокупну и богату своју видео и фото документацију доставио Врховном суду Србије и бројним међународним организацијама.

„Утврдили смо сви из екипе форензичара који смо заједно радили на Косову и Метохији, да у Рачку нису страдали албански цивили, већ припадници такозване ОВК, али и да је Вилијам Вокер наручио аферу ’Рачак’. Знали смо да су сви налази стручњака под притиском Вокера монтирани само из једног разлога – да се те зиме 1999. године неосновано оптуже српске безбедносне снаге и касније нападне наша земља”, говорио је Оташевић.

А када је пре две и по године патолог из Финске Хелена Ранта, која је била на челу специјалне медицинске комисије формиране поводом збивања из јануара 1999. године, објавила књигу о догађајима на Косову, посебно о Рачку, у којој се јавно покајала и признала да 1999. није говорила истину, односно да је радила под претњама и притиском Вилијама Вокера, истичући у књизи срамну улогу тадашњег првог човека верификационе мисије ОЕБС-а, проф. Оташевић је појаснио пре две године у разговору за „Политику”:

„Сви ми из екипе патолога још у време када смо као тим у Рачку, али и касније у Приштини, радили на обдукцији посмртних остатака пронађених у овом селу код Штимља чудили смо се да Хелена Ранта није смогла снаге и није успела да се одупре Вокеру. Цео извештај писала је под његовим надзором и диктату, али и страховитим притиском Министарства иностраних послова Финске. Била је уплашена, што није могла да сакрије, али није имала храбрости да стане на позицију налаза целокупне комисије форензичара. Сви смо знали да ће се колегиница Хелен Ранка једнога дана покајати, што се на крају и догодило.”