Слалом између силе и принципа

Велике историјске циклусе, друштвене, моралне, верске и вредносне реформе, покретали су појединци свесни ограничења времена у коме су живели. Од отвореног писма „Оптужујем”, које је с краја деветнаестог века Емил Зола написао поводом афере „Драјфус”, модерна политичка јавност тешко се може замислити без утицаја угледних појединаца. Филозофи, уметници, посебно књижевници, који се осврћу на друштвене догађаје, доприносе обликовању доминантних ставова свога доба. Резултати њиховог утицаја зависе од утемељености њихових идеја – од разумевања друштвених и политичких процеса до личног морала који их покреће на ангажовање. Маркузе, Сартр и Солжењицин погодили су у само средиште питања која су потресала свет после Другог светског рата. Али вредносне конфузије које ће уследити и које уобичајено обележавају прелазе између епоха, одражавају се и на мишљење интелектуалаца, а делимично су последица управо њихове дезоријентације.

Србија и српски народ су се од почетка распада СФРЈ нашли у вртлогу вредносног хаоса који је настао преображајем света из биполарне равнотеже и стабилности коју обезбеђују утврђена правила игре до неометане супрематије атлантске политичке и војне заједнице. Да би се обезбедила „демократска” сагласност атлантских друштава за изопштавање и, на крају, физичко разарање наше земље, Срби су сатанизовани уз масивно учествовање каријериста из интелектуалног и медијског ешалона. Док су Бернар-Леви, Финкелкрот, Гликсман и Грас стајали на конформистичкој страни клеветања нашег народа и неправде, дотле су несумњиво значајнија имена, као што су Петер Хандке, Харолд Пинтер, Александар Солжењицин, Ноам Чомски, Микис Теодоракис, па и Боб Дилан, са великом грађанском храброшћу сведочили да су управо Срби на правој страни историје.

Једног од јунака сатиричног филма „Крунски сведок” мађарског редитеља Петера Бачоа памтимо по узречици „Међународна ситуација се интензивира”. Рекло би се да је то можда и најпримеренији опис данашње политичке ситуације у свету. Сасвим очигледно догађа се „врење историје” и нагомилане бесмислице, које су током три деценије представљане као фанфаре супериорног новог света, данас показују своје апсурдне исходе. Али управо у таквој ситуацији сирова снага постаје последњи и безобзирни аргумент. У нашем непосредном искуству такав је случај са политичарима из Приштине. На њиховој страни нису ни међународно право, ни морални принципи, ни пристојност у поштовању преговарачких протокола, чак ни здраворазумска логика. Немају ништа осим безрезервне подршке својих моћних покровитеља. То је хероински фактор у осионости сваке марионетске власти и штићеничког менталитета. Проблем је што неутемељена и неразумна самоувереност представља опасност за околину.

То је једна страна сложене стазе кроз коју Србија мора безбедно да прође. Као мала земља ми не смемо да превидимо или игноришемо овакве заседе историје да бисмо стигли до коначног циља и упловили у мирну луку нормалног живота и сваког напретка. Србија одвраћа политичке авантуристе из Приштине растом сопствене економије и одбрамбене моћи. То је аксиом у националној и државној стратегији Александра Вучића.

Другу страну стазе вртоглавог политичког слалома кроз који морамо да прођемо представљају морални принципи без којих овај свет нема цивилизовану будућност. Рекло би се – то је наша страна. Није субјективност тврдити да су истина, правда и морал на српској страни. Можда се са тим не би сложио аутошовинистички део овдашње опозиције, али већина човечанства подржава принципијелну борбу Србије за права која јој по свакоме од ових критеријума припадају. У порођајним наговештајима нове епохе уочавамо промене које дају наду. Без наивних очекивања да је велики преокрет започео и да ће Србија добити третман какав јој припада, али говор Доналда Трампа на Генералној скупштини Уједињених нација садржао је елементе који су после пуно деценија пробудили интересовање приврженика политичког класицизма у коме идентитет и патриотизам представљају вредносни врх. Истоме таласу припадају бројна повлачења признања тзв. државе Косово као и одбијање да творевина настала бомбардовањем суверене Србије буде под притиском примљена у Унеско и Интерпол.

Можда је крунски доказ да се свет ослобађа стега које му је наметнула униполарна структура светске моћи Нобелова награда која је додељена Петеру Хандкеу. Култура је извориште слободне људске мисли и мера достојанствене егзистенције људског бића. Током историје увек је била прва на удару – од паљења књига, бомбардовања библиотека, до рушења светиња, што смо све заједно непосредно осетили на својој кожи. Због тога је признање које је Хандкеу дуго ускраћивано због подршке српском народу весник отварања и ослобађања савести човечанства, а његов спис „Правда за Србију”, макар одоцнело, савремена варијанта Золиног „Оптужујем”.

Чврсто убеђење да се до тријумфа правде стиже активним и неуморним истрајавањем, али и мудрим избором оптималних средокраћа, Србију води до циља. Најважније је, што би рекао Галилео Галилеј:

„Ипак се (о)креће!”

Политички филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа