Икона на суду

Необична је то трајекторија: од хероине демократије овенчане славом Нобелове награде за мир, преко политичке парије коју оптужују да у сарадњи са генералима слама вредности признања које је добила, до Међународног суда правде пред којим своју земљу брани од тужбе за „геноцидне намере” према читавом народу.

Аунг Сан Су Ћи је пре три године, када се армија сагласила да преузме цивилну власт у Мјанмару, дочекана као икона слободе у изолованој земљи којом су деценијама управљале војне хунте.

Некадашњи симбол отпора војним властима показала је у кратком распону времена да је ауторитарнија од генерала који су је 15 година држали у кућном притвору а данас са њима дели власт: немо је пре две године посматрала погроме над мањинским муслиманским становништвом народа Рохинџа у већински будистичкој земљи.

Показало се да разлике између Лејди, како је позната код куће, и генерала немају везе са идеологијом већ се искључиво тичу жеље за влашћу. У дилеми имати власт уз подршку већине или је угрозити зарад одбране права мањине, Су Ћи се определила за прво.

Док је армија у координираној и дуго планираној војној операцији уз помоћ локалних будиста ликвидирала више од 7.000 муслимана, палила стотине села, силовала и приморала више од 750.000 да избегну у суседни Бангладеш, Су Ћи је ћутала. Свет је очекивао да нешто каже.

Ћутала је и када је панел УН августа 2018. установио да постојe веродостојни докази за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине почињене у држави Ракине, једној од седам које чине Унију Мјанмара.

Одговарајући на тужбу за геноцид коју је у име 57 чланица Организације исламске сарадње поднела Гамбија, Су Ћи тврди да је армија оправдано узвратила на нападе муслиманских милитаната, да се радило о „интерном сукобу” за који суд у Хагу није надлежан и да су оптужбе према Конвенцији УН за геноцид из 1948. „недовољне и погрешне”.

Активисти за људска права тврде да су њени аргументи супротни чињеницама које су прикупили истражитељи УН. Траже да се Мјанмар придружи трима случајевима које су УН прогласиле за геноцид: у Камбоџи крајем седамдесетих, Руанди 1994. и Сребреници 1995. Захтевају глобални бојкот.

Зашто је Леди забранила међународним истражитељима и страним новинарима да обиђу места где су почињени злочини а сви трагови постојања муслимана касније уништени булдожерима? Уместо спаљених џамија подигнуте су будистичке пагоде.

Жена која је славу стекла умногоме захваљујући светским медијима, хапсила је новинаре. Супротстављала се притисцима из света све док на крају, после 511 дана у затвору, нису ослобођена двојица Ројтерсових репортера, добитника Пулицерове награде за извештавање о масакрима над Рохинџама. Зар је заборавила на подршку света док се борила за демократију?

Су Ћи је признала јурисдикцију трибунала у Хагу (ИЦЈ) и тиме се посредно сагласила да суд донесе одлуку о систематским прогонима Рохинџа становништва и етничком чишћењу највеће од стотинак група у земљи од 54 милиона становника.

Једни је бране да није знала за праве димензије онога што се 2017. догађало. После свих текстова објављених у светској штампи у то је тешко поверовати. Пре ће бити да је, заштићена ореолом миротворке, веровала да ни она ни генерали нису починили ништа лоше. Љутила се уверена да се ради о фабрикованој „спољној завери”.

Наоружала се саветима које је добила од свог новог пријатеља, мађарског премијера Виктора Орбана који се представља као велики бранитељ Европе од „муслиманских хорди”. Њихов састанак јуна ове године разоткрио је болну истину: на два краја света двоје лидера нашло се у одбијању свега за шта су се некада борили.

Су Ћи можда је искрено уверена да ће ИЦЈ, суочен са њеним исказима, препознати грешку јер је „дезинформисан”. Различити судски расплети су могући, укључујући и онај по коме су генерали Су Ћи послали за Хаг да би била осуђена за геноцид који су они организовали и спровели.

Чак и такав сценарио не укида одговорност Нобеловог лауреата али ни питање зашто је оно што се зове „међународна заједница” толико дуго ћутала посредно толеришући масакр над Рохинџа муслиманима који су деценијама у Мјанмару третирани као људи другог реда. Америка је забринута за Ујгуре у Кини али је затварала очи пред кандидатом за геноцид у Мјанмару.

Милион муслимана и даље није добродошло да се врате из Бангладеша где су изоловани у највећем избегличком логору на свету. Две земље су априла 2018. обећале да ће осигурати безбедну, добровољну и достојанствену репатријацију, али од тога готово ништа.

Нема разлога да се људи који су „из неких разлога” отишли, не врате у Мјанмар, уверава Су Ћи, али избеглице се плаше повратка јер памте бруталност која их је натерала на одлазак. Војни и политички лидери Мјанмара не показују никакве знаке спремности да приме „илегалне имигранте” из Бангладеша.

Пресуда о геноциду могла би да потврди обим и озбиљност злочина почињених против муслимана и да, могуће, активира пажњу света у време када донатори посустају. Свет је велики дужник читавом једном народу.

Амерички меморијални музеј Холокауста је Су Ћи 2018. повукао награду „Ели Визел”. Можда ће се у овим данима, када је шведска докторка вратила Нобелову награду за мир због доделе признања писцу Петеру Хандкеу, још неко сетити да ова Су Ћи није достојна признања које је 1991. добила она Су Ћи. Некадашња хероина демократије укаљала је награду. Икона је завршила у ђубришту.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa