Пецка пуна успомена

Мркоњић Град – Око Ћојдерове главице расула се Пецка, насеобина мркоњићградске општине. Засеоци се привли масивима Челинке, Равне греде и Црвене стијене, са једне те Градине, Бабине и Ченића греде, са друге стране. Привили се и ћуте ли ћуте. Баш к’о да ником не дају да им дирне у успомене и оно што је било јуче и давно. Пре много десетлећа и векова.

Село поделила речица Корана у коју се, само са Ћојдерове главице, уливају воде бар педесетак врела ко суза бистрих. А мало подаље, подно Трбовог дола, воде три врела теку једној реци – Сани или Сани ривер, како је покрсти познати крајишки песник Боро Капетановић.

Пецка се у турским документима помиње под називом Козаре. Неки кажу да су име Пецка донели досељеници из истоименог места у Србији. Други опет наводе да насеобина Пецка под тим именом постоји и у Хрватској недалеко Подравске Слатине. Хроничари претпостављају да су се Срби из данашње Пецке ту доселили и прешли на католицизам. Трећи веле да се овде пекла цигла па отуд име Пецка, а има их који кажу како се име овог села доводи у везу са поштовањем култа Свете Петке.

Без обзира како јој је име настало и то било поуздано, Пецка се помиње у давним временима. Још у трећем веку овде је постојао римски град Сарнаде до кога је водио римски, касније назван, Турмански пут. Њиме су каравани из Дубровника, преко Херцеговине и Крајине, ходили пут Сремске Митровице.

У Пецкој је, аустроугарским пописом из 1879. године било скоро две хиљаде душа.

Пред посљедњи рат Пецка је имала око пет стотина, а данас мало више од две стотинестановника. Некада ратови, а половном прошлог века и сеобе у Војводину, и у Пецкој су узели своје.

Образовати се и стицати оно без чега се не може и у Пецкој је значило причати о цркви у којој су се срицала прва слова иваспитавало како се постаје човек. Свештеници су описмењавали одрасле, да би тридесет и прве године прошлог века, у Пецкој почела да ради прва школа. И то у приватној кући.

Према казивањима многих, немачки рудари Саси, још у средњем веку у Пецкој су топили руду недалеко од извора Сане. Ове тврдње нису без основа пошто су се, на локалитету Рудине, све донедавно, могли пронаћи остаци троске и комади метала.

Корени многих познатих личности су у Пецкој. Овде је службовао свештеник Ђорђија Грабеж чији је син Трифко, као члан Младе Босне, учествовао у атентату на аустроуграског престолонаследника Фрању Фердинанда. Засеок Грабеж и данас је поносан на Трифка, али и на још пет свештеника и монаха који су рођени у засеоку са само пет димова.

У причама новијег датума неизоставна су имена браће Гојка и Душка Пијетловић, ватерполо репрезентативаца Србије те пливача, такође репрезентативца Милана Васића. У Пецкој, међутим, најрадије причају о Гојку Убипарипу, некадашњем потпредседнику југославенске и председнику босанскохерцеговачке владе, те о академику Милану Васићу, оснивачу и првом председнику Академије наука и уметности Републике Српске. Под истим кровом родне куће академика Васића у свет су се отиснули још два његова брата и сестра. Сви факултетском дипломом, а брат Славко уз то и са титулом доктора наука.

Недалеко од месне цркве је гроб тог Иле Тодоровића, најбогатијег, а онда и најмоћнијег чељадета Пецке. Мештани кажу да је у том гробу и ћуп пун злата кога, у шали то веле, због страха чак и од мртвог Аџије, још нико није чак ни покушао откопати.

Овде би да причају и о неимару Боди Симићу који је 1858. године, као повереник српске владе, градио месну цркву Светог пророка Илије, али и о неком Јоји Марићу који је, из Војводине, где је надничарио берући кукурузе, пешице дошао у Пецку да би, како је говорио, мало проегленисао са људима. Доћи у Пецку, а не чути приче о Милану Васићу, Трифку Грабежу, Боди Симићу и не видети цркву Светог пророка Илије и три врела реке Сане, значи и не бити у Пецкој. Ко има среће да чује и види све то, доћи ће опет. Пецка не воли кад јој се дирне у успомене, али сељани су срећни када те успомене могу даривати драгом госту.