Зоран Петровић – достојан незаборава

Под сугестивним насловом „Достојан незаборава” Галерија РТС-а усмерава нам пажњу на Зорана Петровића (1921–1996), сликара, вајара, писца, професора Академије ликовних уметности у Београду – изложбом његових дела која је отворена у просторијама поменутог излагачког простора.

Пред посетиоцима ће до 26. јануара бити изложени радови које је изнедрио свестрани таленат овог уметника, посебно запаженог по специфичним и згуснутим скулпторским конструкцијама оштрих ивица и машиноликог изгледа, а којима је био посвећен у другом делу своје каријере.

Ауторка изложбе Софија Љубичић у евоцирању Петровићевог стваралачког пута у пратећем каталогу креће од његових почетака, које карактерише занесеност послератном изградњом и диригованом уметношћу социјалистичког реализма, па прелази на период обојен снагом осећања, када вођен војвођанским поетским духом, ослањајући се на традиционално међуратно сликарство београдске школе, слика пејзаже војвођанске равнице, банатске паоре, сеоска дворишта, куће, ентеријере. Она посебно наглашава неколико важних секвенци које одређују његова даља стремљења, мењајући његова усмерења. Један од тих момената је одлазак на Сликарску колонију у Сенту 1953, где под утицајем најзначајнијих војвођанских сликара – Милана Коњовића, Стојана Трумића, Пала Петрика – скреће ка модернистичким савременим тенденцијама.

Снажан је утисак на њега оставило и то што му је две године раније у кули на Старом сајмишту у Београду био додељен атеље, па Петровић, никад не заборављајући чињеницу да је ту током Другог светског рата било стратиште, ствара каснији цртачки и текстуални опус „Машинобалада” (1955–1966). Преломну тачку, подсећа ова историчарка уметности, представља и његова самостална изложба у новосадској Галерији „Трибине младих”, одржана 1956, када се уметник окреће фантастици, након чега му пут бива отворен за излагање у Паризу, Лондону, Венецији, Сао Паулу…

„Идеје које почиње да остварује, увлаче га у све дубље понирање у људско схватање саме конструкције машина, њену структуру – до тога да ликовно уобличава сваки њен склоп. Тако на непосредан начин постепено, линијом даје цртежима асоцијативну представу – било да жели људску или животињску персонификацију”, пише Софија Љубичић. Коначно, у његовом изразу долази и до прелаза са две на три димензије – цртачке представе, састављене од сликања делова машина постају скулптуре асоцијативног карактера, настале комбинацијом разних металних делова. Ове конструкције вишеслојног значења, које чине делови проналажени и на отпадима, а које је радио у халама београдских фабрика, остају јединствена појава у нашој уметности друге половине 20 века.

Посетимо, Зоран Петровић био је члан групе „Самостални” и „Децембарске групе”, добитник је већег броја награда и признања. Дела му се налазе у домаћим и иностраним галеријама и музејима, многобројним установама, приватним домаћим и иностраним колекцијама, а оставио је скулптуре и у јавним просторима. Написао је седам драмских текстова међу којима су и „Село Сакуле, а у Банату” и „Пенџери равнице”, радио и телевизијске драме и сценарија за филмове.