Британски избори уплашили левицу и либерале

Након што ни радикалан предизборни програм, безмало комунистички за британске прилике, није спасио лабуристе да им торијевци не преузму гласове „радничке класе” и смрве их у прах на изборима, два су се страха широм света увукла у срца левичара и либерала, терајући их не само у очајање пред заједничким непријатељем него и да се међусобно још више гледају с подозрењем.

Прва је зебња та да исход избора у Великој Британији значи да је „пролетаријат” на Западу неопозиво одбацио „прогресивну политику” и да је чврсто одлучио да почини самоубиство потпуним везивањем за националистичку и ултранеолибералну агенду десничарског популизма. Отприлике такав закључак међу првима је пожурио да извуче Џо Бајден, један од потенцијалних кандидата америчких демократа на председничким изборима идуће године. Поручивши да британски пример указује на то да бирачи одбијају оне који, попут лабуристичог вође Џеремија Корбина, оду превише улево, Бајден је покушао да дисквалификује неке од својих најопаснијих унутарстраначких такмаца, Бернија Сандерса и Елизабет Ворен. Сандерс је већ и на претходним изборима испао из трке за кандидатуру за номинацију демократа јер га је партијски естаблишмент оценио као претерано екстремног за укус просечног Американца, да би се потом одлучио за Хилари Клинтон.

Исход тог избора демократа, то јест пораз Клинтонове, говори да тактика за коју опет навија Бајден – држање за устаљене рецепте политичког центра и избегавање жустријих решења за социјално, економски и политички заоштрену ситуацију на Западу – није гаранција за успех. Међутим, расправа о томе има ли тврда левица изгледа на успех против десних популиста – односно да ли је, како су се разни понадали, довољно понудити сиромашнима издашан социјални програм да би они окренули леђа националистичком хушкању које им десница подмеће не би ли скренула њихов бес са свог система прерасподеле богатства – захуктава се у западним медијима. У жељи да ту дискусију окрену на своју страну, оба табора дају одговоре који им погодују, не чекајући статистичку анализу гласања Британаца. Она ће ваљда показати зашто су лабуристи катастрофално подбацили – да ли због Корбинове личне непопуларности, неприхватљивости његовог предизборног манифеста за масе или зато што је све остале резоне загушило оно око чега лабуристи нису могли да се определе док га је Џонсон приказао као ствар коју ће очас посла свршити: брегзит, као врхунски пример десничарског пребацивања кривице за осиромашење са своје политике на странце.

Друго питање које себи након британских избора постављају левичари и либерали јесте оно које извлачи шире импликације из Корбинове неомиљености: како уопште могу победити ако њима наклоњени медији подвргавају сумњи сваки корак који начине они и њихове оцрњене вође док већина новинских кућа безрезервно подржава деснопопулистичког ривала какав је Џонсон. Корбинови лојалисти тврде да проблем није у њему лично већ у томе што су га острвски медији махом разапињали, понајвише њих стога што су у савезу с торијевцима, остали зато што су више либерални него левичарски. У сличном облику, то се питање потезало и другде у Европи, превасходно у Мађарској, где је већина новинара такође уз једног десног популисту, Виктора Орбана. Они за које се сматра да свој посао обављају професионалније, пак, не могу да не подсећају на све пропусте мађарске опозиције, макар је држали за мање зло од Орбана. То је та двострука паљба која је, по људима из Корбиновог круга, коштала и лабуристе бољег резултата и која за либерале и левичаре уопште јесте клопка али и згодан изговор за избегавање расправе о сопственим промашајима који их доводе на нишан чак и релативно пријатељских медија.

Додатна дилема у вези с тим стегла је пре свега медијске професионалце, али ће се одговори на њу, онолико колико се одражавају на генерални ниво објективног информисања јавности, утицаја имати и на све грађане. Страхује се, наиме, да су Британци из прве ложе, с осталима из прикрајка, управо сведочили коначном урушавању Би-Би-Сија као узора новинарских јавних сервиса и доласку времена у којем ће, на глобалној равни, притисак с друштвених мрежа, удружен с претњама власти, сахранити шансе за одговорно извештавање, па тиме и за фер изборе.

Би-Би-Си десничари хронично оптужују да је „леволиберални” бастион, али су га у овој кампањи лабуристи и остали из британске опозиције прозивали да је избегавао да критикује власт макар онолико колико би професионалност од њега захтевала. То се приписује страху од тога да, у поларизованој атмосфери каква је завладала Острвом, не буде проглашен пристрасним, па и томе што су торијевци чак и запретили једном ТВ каналу чије им се извештавање није свидело да ће преиспитати његову лиценцу На терет се Би-Би-Сију нарочито ставља то што су у монтажи избацили подругљив смех којим је публика пропратила једну Џонсонову изјаву, то што су се ћутке помирили с тим што премијер неће да дође на интервју код новинара познатог по оштрини, који је зато могао да „искасапи” само његове супарнике који су пристали на разговор, као и слепо преношење тврдњи торијеваца, укључив и оних које су се показале као лажи.

Ружна улога друштвених мрежа је, жале се понеки новинари Би-Би-Сија за „Гардијан”, између осталог и у томе што су, како кажу, осећали да су за сваку ствар коју учине под непрестаном паљбом с „Твитера” и других дигиталних платформи, тако да су више гледали како да не дају повода било којој страни за кампање против њих уместо да раде свој посао доследно, колико год то некога провоцирало. Такође, поједини новинари Би-Би-Сија се жале и на то да су се силно трудили да буду непристрасни, да би онда видели како неке њихове колеге без много устезања твитују о политичким питањима, за шта сматрају да је такође морало потпасти под уредничку контролу.