Britanski izbori uplašili levicu i liberale

Nakon što ni radikalan predizborni program, bezmalo komunistički za britanske prilike, nije spasio laburiste da im torijevci ne preuzmu glasove „radničke klase” i smrve ih u prah na izborima, dva su se straha širom sveta uvukla u srca levičara i liberala, terajući ih ne samo u očajanje pred zajedničkim neprijateljem nego i da se međusobno još više gledaju s podozrenjem.

Prva je zebnja ta da ishod izbora u Velikoj Britaniji znači da je „proletarijat” na Zapadu neopozivo odbacio „progresivnu politiku” i da je čvrsto odlučio da počini samoubistvo potpunim vezivanjem za nacionalističku i ultraneoliberalnu agendu desničarskog populizma. Otprilike takav zaključak među prvima je požurio da izvuče Džo Bajden, jedan od potencijalnih kandidata američkih demokrata na predsedničkim izborima iduće godine. Poručivši da britanski primer ukazuje na to da birači odbijaju one koji, poput laburističog vođe Džeremija Korbina, odu previše ulevo, Bajden je pokušao da diskvalifikuje neke od svojih najopasnijih unutarstranačkih takmaca, Bernija Sandersa i Elizabet Voren. Sanders je već i na prethodnim izborima ispao iz trke za kandidaturu za nominaciju demokrata jer ga je partijski establišment ocenio kao preterano ekstremnog za ukus prosečnog Amerikanca, da bi se potom odlučio za Hilari Klinton.

Ishod tog izbora demokrata, to jest poraz Klintonove, govori da taktika za koju opet navija Bajden – držanje za ustaljene recepte političkog centra i izbegavanje žustrijih rešenja za socijalno, ekonomski i politički zaoštrenu situaciju na Zapadu – nije garancija za uspeh. Međutim, rasprava o tome ima li tvrda levica izgleda na uspeh protiv desnih populista – odnosno da li je, kako su se razni ponadali, dovoljno ponuditi siromašnima izdašan socijalni program da bi oni okrenuli leđa nacionalističkom huškanju koje im desnica podmeće ne bi li skrenula njihov bes sa svog sistema preraspodele bogatstva – zahuktava se u zapadnim medijima. U želji da tu diskusiju okrenu na svoju stranu, oba tabora daju odgovore koji im pogoduju, ne čekajući statističku analizu glasanja Britanaca. Ona će valjda pokazati zašto su laburisti katastrofalno podbacili – da li zbog Korbinove lične nepopularnosti, neprihvatljivosti njegovog predizbornog manifesta za mase ili zato što je sve ostale rezone zagušilo ono oko čega laburisti nisu mogli da se opredele dok ga je Džonson prikazao kao stvar koju će očas posla svršiti: bregzit, kao vrhunski primer desničarskog prebacivanja krivice za osiromašenje sa svoje politike na strance.

Drugo pitanje koje sebi nakon britanskih izbora postavljaju levičari i liberali jeste ono koje izvlači šire implikacije iz Korbinove neomiljenosti: kako uopšte mogu pobediti ako njima naklonjeni mediji podvrgavaju sumnji svaki korak koji načine oni i njihove ocrnjene vođe dok većina novinskih kuća bezrezervno podržava desnopopulističkog rivala kakav je Džonson. Korbinovi lojalisti tvrde da problem nije u njemu lično već u tome što su ga ostrvski mediji mahom razapinjali, ponajviše njih stoga što su u savezu s torijevcima, ostali zato što su više liberalni nego levičarski. U sličnom obliku, to se pitanje potezalo i drugde u Evropi, prevashodno u Mađarskoj, gde je većina novinara takođe uz jednog desnog populistu, Viktora Orbana. Oni za koje se smatra da svoj posao obavljaju profesionalnije, pak, ne mogu da ne podsećaju na sve propuste mađarske opozicije, makar je držali za manje zlo od Orbana. To je ta dvostruka paljba koja je, po ljudima iz Korbinovog kruga, koštala i laburiste boljeg rezultata i koja za liberale i levičare uopšte jeste klopka ali i zgodan izgovor za izbegavanje rasprave o sopstvenim promašajima koji ih dovode na nišan čak i relativno prijateljskih medija.

Dodatna dilema u vezi s tim stegla je pre svega medijske profesionalce, ali će se odgovori na nju, onoliko koliko se odražavaju na generalni nivo objektivnog informisanja javnosti, uticaja imati i na sve građane. Strahuje se, naime, da su Britanci iz prve lože, s ostalima iz prikrajka, upravo svedočili konačnom urušavanju Bi-Bi-Sija kao uzora novinarskih javnih servisa i dolasku vremena u kojem će, na globalnoj ravni, pritisak s društvenih mreža, udružen s pretnjama vlasti, sahraniti šanse za odgovorno izveštavanje, pa time i za fer izbore.

Bi-Bi-Si desničari hronično optužuju da je „levoliberalni” bastion, ali su ga u ovoj kampanji laburisti i ostali iz britanske opozicije prozivali da je izbegavao da kritikuje vlast makar onoliko koliko bi profesionalnost od njega zahtevala. To se pripisuje strahu od toga da, u polarizovanoj atmosferi kakva je zavladala Ostrvom, ne bude proglašen pristrasnim, pa i tome što su torijevci čak i zapretili jednom TV kanalu čije im se izveštavanje nije svidelo da će preispitati njegovu licencu Na teret se Bi-Bi-Siju naročito stavlja to što su u montaži izbacili podrugljiv smeh kojim je publika propratila jednu Džonsonovu izjavu, to što su se ćutke pomirili s tim što premijer neće da dođe na intervju kod novinara poznatog po oštrini, koji je zato mogao da „iskasapi” samo njegove suparnike koji su pristali na razgovor, kao i slepo prenošenje tvrdnji torijevaca, uključiv i onih koje su se pokazale kao laži.

Ružna uloga društvenih mreža je, žale se poneki novinari Bi-Bi-Sija za „Gardijan”, između ostalog i u tome što su, kako kažu, osećali da su za svaku stvar koju učine pod neprestanom paljbom s „Tvitera” i drugih digitalnih platformi, tako da su više gledali kako da ne daju povoda bilo kojoj strani za kampanje protiv njih umesto da rade svoj posao dosledno, koliko god to nekoga provociralo. Takođe, pojedini novinari Bi-Bi-Sija se žale i na to da su se silno trudili da budu nepristrasni, da bi onda videli kako neke njihove kolege bez mnogo ustezanja tvituju o političkim pitanjima, za šta smatraju da je takođe moralo potpasti pod uredničku kontrolu.