​Чемер заустављен у времену

Олга Бошковић из Мушића код Косјерића вероватно ни у сновима није могла да помисли да ће се прича о њој наћи у Дневнику РТС-а. А повод су Предраг (59) који болује од церебралне парализе и његова мајка Олга (77) која га свакодневно на леђима носи где год треба, а, како каже, четири године га је носила у школу и из школе. Предраг Бошковић једном руком која му је покретна од дрвета и других материјала разним техникама прави све што оком види. Најдирљивије је то што о својој судбини причају са благим осмехом, не жале се и не траже ништа. Док носи сина од радионице на трему до куће старе 120 година, Олга каже да је социјално нудило колица за Предрага, али додаје „не могу колица” вероватно мислећи на двориште које је на косини и три степеника преко којих се улази у њихов скромни дом. То смо видели у „Дневнику” у недељу 8. децембра, али нисмо чули ништа опширније него пет дана раније у прилогу ТВ Прве у емисији „150 минута”. Нисмо сазнали ни шта имају да кажу у месној заједници, у општини, у центру за социјални рад... Има ли начина да им се помогне кад су већ, после прилога на Првој о Бошковићима, помало сензационалистички о њима писале многе дневне новине. Чему прилог у најгледанијој информативној емисији без сугестије, идеје, решења... Или је то поука да је „живот некоме обичан, а некоме суров”. Можда је требало да нам помогне да схватимо да на јавном сервису није све песма и игра, већ да умеју да нађу и људску причу. Заправо, да „препишу” од других. У истом „Дневнику” следио је прилог из Лесковца о Зори и Душану Цветковић Лешњак у којем су замолили госте на прослави златне свадбе да им не доносе цвеће и поклоне већ новац који је овај брачни пар донирао деци оболелој од рака. То је порука која враћа наду да се нисмо претворили у људе без емпатије који на причу о туђој муци „кликну тужни смајли”на друштвеним мрежама.

Суботом у 20.05 на јавном сервису се премијерно емитује друга сезона серије „Пси лају, ветар носи” Радоша Бајића, у режији Јелене Бајић Јочић, која бележи огромну гледаност. У последње две епизоде у улози Миланке Ставрић, јединe Српкиње у селу Радомиље на Косову и Метохији, појавила се Светлана Цeцa Бојковић. И остварила, можда, своју најбољу телевизијску улогу!

Сав чемер живота у страху и у храбрости, у инату и питомости, у безнађу и нади, ова искусна глумица је дочарала минималном гестикулацијом и експресијом... Само успореним покретима, гласом и – очима...