Рамилов буџет

Рамилова московска тура почиње отварањем чепа на резервоару, рано изјутра на увек истој бензинској станици. Пошто плати 500 рубаља (двадесетак долара), враћа се за волан свог таксија, у седиште из којег ће се ретко када помаћи током 250 километара крстарења градским улицама.

Његова укочена леђа и тих пет стотина на дан донедавно су били скупа али подношљива приступница „игри” из које ће се на крају месеца Рамилу „просути” 65.000 рубаља зараде – сва приходна ставка буџета његове породице.

Највећем броју Руса, 65 хиљадарки је врло много новца. Али, у „највећем броју Руса” мањи је број Московљана, а њима толико хиљадарки нема одсјај златног животног стандарда. Рамил је са Московљанима. Он ће то своје „много новца” преполовити, или безмало преполовити, чим плати 24.000 рубаља месечне кирије. Када, после, још одузме и по хиљаду на дан за исхрану… Произлази, „кратак је”. И то баш у ставци оних петсто дневно за гориво. А такси је радно место. Његова фабрика.

У првој „самоодбрани”, Рамил је скинуо оно „такси”. Кренуо је „на дивље”, без дажбина. Осим тога, повећао је колико је могао број сати своје „физикалне”, у седишту аутомобила. Неколико пута, и до 24. Али, финансијски, леђа су остала уза зид. Њему се чини да цена ауто-гаса расте десет и двадесет копејки „скоро сваке недеље”. Таксиста мисли – „у то би морало да се умеша влада”!

„Стари председник и нови председник морали би нешто да учине да бензин буде јефтинији”, цитиран је у руским новинама.

Показало се да Рамил није једини за воланом који мисли да сада руска влада „треба нешто да учини”. Прошле суботе, возачи су изашли на улице у педесет градова, с кантама за гориво на крову аутомобила. Требало је да то буде опомена онима у Белом дому и Кремљу.

У Москви је било кишовито, и у колони их није било више од двеста. Знатно мање у односу на број подигнутих полицајаца (Кремљ је подозрив у односу на демонстрације!), али мало ко од учесника протеста сумња да ће их неког следећег пута бити и више, наводи синдикални покрет „Слобода избора”. Постављена питања, изражавају продужену руску фасцинацију Америком. На пример, због чега је литар бензина у Русији 97 а „тамо” 80 центи? „Ако се већ зна” да Русија извози, а није увозник нафте?

Ценовно кретање нафте на светском тржишту није нешто што у оваквим ситуацијама производи утисак. Удар на „буџете” сличне Рамиловом уследио је после избора (думских и председничких) и изненада, када су у таласу поскупљења, „суспендованих” пола године због гласања, нагло ослобођене цене горива, хране и станарина.

Талас скупоће хране захватио је цео свет. Али, у Русији су намирнице поскупиле трипут више у односу на пораст цена прехране у Европи. А зараде света у маси, нису равне оним у Европи.

Није у сваком поједином региону земље подједнако, али хлеб, млеко, месо… скупљи су за седам па до 22 одсто. У тренутку када је последња једномесечна инфлација обезвредила зараду за 14 одсто.

У анкетама, предизборне теме водеће партије, Путина и НАТО-а нестале су из првог плана, одступивши пред овим актуелним питањима о животном стандарду. За 38 одсто упитаних, главни национални проблем сада је инфлација. За других 27 одсто, то су ниске зараде. За Рамила таксисту, не само прво или само друго већ све то заједно, сливено у питање – како преживети.

Влада, коју таксиста позива „да нешто учини”, зна у чему је проблем. Русија је без пољопривредне производње, заборављене у поплави долара од нафте. Уз Јапан, земља је једини нето-увозник хране међу чланицама Г-8. Три четвртине потрошеног меса је из увоза, половина јестивог уља долази споља, 43 одсто укупно потрошене хране и пољопривредних производа увезено је... Али, то знају влада и стручњаци. Околности мање знају или сматрају да нису дужни да их знају грађани, уверени да су решили проблем онда када су гласали.