Ramilov budžet

Ramilova moskovska tura počinje otvaranjem čepa na rezervoaru, rano izjutra na uvek istoj benzinskoj stanici. Pošto plati 500 rubalja (dvadesetak dolara), vraća se za volan svog taksija, u sedište iz kojeg će se retko kada pomaći tokom 250 kilometara krstarenja gradskim ulicama.

Njegova ukočena leđa i tih pet stotina na dan donedavno su bili skupa ali podnošljiva pristupnica „igri” iz koje će se na kraju meseca Ramilu „prosuti” 65.000 rubalja zarade – sva prihodna stavka budžeta njegove porodice.

Najvećem broju Rusa, 65 hiljadarki je vrlo mnogo novca. Ali, u „najvećem broju Rusa” manji je broj Moskovljana, a njima toliko hiljadarki nema odsjaj zlatnog životnog standarda. Ramil je sa Moskovljanima. On će to svoje „mnogo novca” prepoloviti, ili bezmalo prepoloviti, čim plati 24.000 rubalja mesečne kirije. Kada, posle, još oduzme i po hiljadu na dan za ishranu… Proizlazi, „kratak je”. I to baš u stavci onih petsto dnevno za gorivo. A taksi je radno mesto. Njegova fabrika.

U prvoj „samoodbrani”, Ramil je skinuo ono „taksi”. Krenuo je „na divlje”, bez dažbina. Osim toga, povećao je koliko je mogao broj sati svoje „fizikalne”, u sedištu automobila. Nekoliko puta, i do 24. Ali, finansijski, leđa su ostala uza zid. Njemu se čini da cena auto-gasa raste deset i dvadeset kopejki „skoro svake nedelje”. Taksista misli – „u to bi moralo da se umeša vlada”!

„Stari predsednik i novi predsednik morali bi nešto da učine da benzin bude jeftiniji”, citiran je u ruskim novinama.

Pokazalo se da Ramil nije jedini za volanom koji misli da sada ruska vlada „treba nešto da učini”. Prošle subote, vozači su izašli na ulice u pedeset gradova, s kantama za gorivo na krovu automobila. Trebalo je da to bude opomena onima u Belom domu i Kremlju.

U Moskvi je bilo kišovito, i u koloni ih nije bilo više od dvesta. Znatno manje u odnosu na broj podignutih policajaca (Kremlj je podozriv u odnosu na demonstracije!), ali malo ko od učesnika protesta sumnja da će ih nekog sledećeg puta biti i više, navodi sindikalni pokret „Sloboda izbora”. Postavljena pitanja, izražavaju produženu rusku fascinaciju Amerikom. Na primer, zbog čega je litar benzina u Rusiji 97 a „tamo” 80 centi? „Ako se već zna” da Rusija izvozi, a nije uvoznik nafte?

Cenovno kretanje nafte na svetskom tržištu nije nešto što u ovakvim situacijama proizvodi utisak. Udar na „budžete” slične Ramilovom usledio je posle izbora (dumskih i predsedničkih) i iznenada, kada su u talasu poskupljenja, „suspendovanih” pola godine zbog glasanja, naglo oslobođene cene goriva, hrane i stanarina.

Talas skupoće hrane zahvatio je ceo svet. Ali, u Rusiji su namirnice poskupile triput više u odnosu na porast cena prehrane u Evropi. A zarade sveta u masi, nisu ravne onim u Evropi.

Nije u svakom pojedinom regionu zemlje podjednako, ali hleb, mleko, meso… skuplji su za sedam pa do 22 odsto. U trenutku kada je poslednja jednomesečna inflacija obezvredila zaradu za 14 odsto.

U anketama, predizborne teme vodeće partije, Putina i NATO-a nestale su iz prvog plana, odstupivši pred ovim aktuelnim pitanjima o životnom standardu. Za 38 odsto upitanih, glavni nacionalni problem sada je inflacija. Za drugih 27 odsto, to su niske zarade. Za Ramila taksistu, ne samo prvo ili samo drugo već sve to zajedno, sliveno u pitanje – kako preživeti.

Vlada, koju taksista poziva „da nešto učini”, zna u čemu je problem. Rusija je bez poljoprivredne proizvodnje, zaboravljene u poplavi dolara od nafte. Uz Japan, zemlja je jedini neto-uvoznik hrane među članicama G-8. Tri četvrtine potrošenog mesa je iz uvoza, polovina jestivog ulja dolazi spolja, 43 odsto ukupno potrošene hrane i poljoprivrednih proizvoda uvezeno je... Ali, to znaju vlada i stručnjaci. Okolnosti manje znaju ili smatraju da nisu dužni da ih znaju građani, uvereni da su rešili problem onda kada su glasali.