И после Тита – Чола

Само ретки примерци у Срба имају мобилни телефон Здравка Чолића, а како ми је признао његов некадашњи менаџер Адис Гојак, који је у међувремену преузео Горана Бреговића, не само да тај мистериозни број нема ни он, него је питање има ли га и Здравко. Биће да га има јер сам га се некако докопао, али је и то било узалуд јер нико не одговара. Како је персона која ми га је откуцала више него обавештена, верујем да је заиста Здравков, али се мој извор делимично оградио јер с Чолом се никад не зна. Можда је, у међувремену, променио картицу или га, једноставно, не користи.

Тако је показао да је, заправо, најмоћнији Србин. Лично одлучује с ким ће контактирати, ко може с њим направити интервју, а ко ће бити откачен, а како се тачно не зна ни ко је његов прави пи-ар, о менаџеру да и не говоримо, постаје јаснији његов статус највеће музичке звезде бивше Југославије.

Многи су поклоници и тврде да је он последњи остатак некадашње велике земље, јер је једнако обожаван од Ђевђелије до Триглава, па му се слободно може клицати: „И после Тита – Здравко.”

Био је толико велика звезда да се као сасвим млад усудио да у уским панталонама црвене боје, огрнут црвеним сакоом, држи концерте широм Југе, пунећи стадионе и хале. На крају је препунио „Маракану”. Први се усудио да учини тако нешто окружен „локицама”. Примећивало се да је толико смотан за плесање да је подсећао на Мистер Бина принуђеног да координира покрете с тада најлепшом балетском групом, али ни то није засметало да хипнотисане жене у њему виде Баришњикова.

Изгледао је као да га је правио Мештровић, у шта може да се основано посумња тек сад, кад је остарио, јер се уопште не мења. Уместо бака, у њега се заљубљују унуке, иако је напунио шездесет осму.

За њега су песме правили највећи композитори, па се једно време мислило да је он тајни пројекат врха партије, са задатком да омладина слуша и буљи у њега, уместо да их заводе „Битлси” и „Ролингстонси”. Али теорије завере су се показале погрешнe јер су га, поред црвене омладине и омладинки, с истом страшћу обожавали и унутрашњи и спољни непријатељи, и народњаци и рокери.

У доба демократије, исти је случај и с влашћу и с опозицијом. Ако је и бацао петака Борису Тадићу, младе напредњакиње и радикалке му нису замерале. Кад је певао на отварању хотела у Нишу, где је седео Александар Вучић, било је покушаја да се бојкотује његов концерт у Арени, али су се хејтери манули ћорава посла. Шта су учинили? Маскирани, отишли су на концерт.

Имаће их шест, а могао је да пева сваки дан, до Нове године, а онда и до следеће. Ко не може да не воли Здравка Чолића, ваљда јединог Србина с таквим необичним статусом? И такав се више неће родити, нити ће бити могуће да се обликује на било каквом семинару највећих спин доктора.

За такву величину он је необично обичан човек. То је његова тајна.