Анђелки Цвијић уручена Награда „Милан Богдановић”

Награда „Милан Богдановић” која се додељује 50. пут за најбољу књижевну критику, уручена је јуче у Културно-просветној заједници Србије Анђелки Цвијић, некадашњој уредници Културне рубрике „Политике” и преводиоцу са енглеског и француског језика.

Анђелка Цвијић признање је добила за критички текст, објављен у „Српском књижевном листу” 2018, поводом романа Милисава Савића „Доктора Валентина Трубара и сестре му Симонете повест чудноватих догађаја у Србији”.

Жири у саставу: Душан Стојковић, Срба Игњатовић и Зоран Хр. Радисављевић саопштио је да Анђелка Цвијић, предано дуги низ година пише о знаменитим нашим романсијерима.

– Она, као и Милан Богдановић, зна да у кратком језгровитом тексту уочи све оно по чему се они разликују од других романсијера који пишу у исто време када и они то чине. О једном од најзначајнијих романа свеколико српске савремене прозе Анђелка Цвијић је написала текст који разоткрива многе његове скривенице. Уједно је још једном открила како њено бављење књижевном критиком уопште није успутно. О значајним писцима једино вреди читати прилоге које о њима напишу значајни књижевни критичари, а Анђелка Цвијић изван сваке сумње, јесте управо то, наведено је у одлуци жирија.

Цвијићева је нагласила да је „Милан Богдановић” најзначајнија награда која се додељује за књижевну критику код нас, награда која је кроз пет деценија, уз сва искушења, остала чиста, без трагова оспоравања или скандала.

– Критичар мора да при оцењивању књижевног дела размотри широки контекст времена, историје, језика, естетике, етике. Што значи све оне битне референце које то дело чине вредним високе оцене, или не превише значајним да би било препоручено читаоцу. Критичар не ставља на пробу само писца већ и самога себе, преиспитујући  притом бескомпромисно, као што бескомпромисно прилази књижевном делу, сопствене ставове, сумњајући у себе и трудећи се да буде на висини свог позива. Да би све то био у стању, он мора да буде добронамеран, самосталан и да се клони котерија; у свим временима, то се показало најтежим, али за онога ко пише књижевну критику то је највећа сатисфакција. Сати, дани, месеци и године самоће, са књигом у руци, за њега су непроцењиво благо јер је свестан да је у једном тренутку то пријатељско сучељавање са писцем уродило плодом, и обома отворило свет нових сазнања. Данас, када се говори о непостојању књижевне критике, награда „Милан Богдановић” улива наду да она, ипак, постоји – казала је Анђелка Цвијић.