Судије треба да иступе из златних кавеза

Првог дана децембра ступиле су на снагу измене Кривичног законика које, поред осталог, уводе казну доживотног затвора и пооштравају санкције за најтежа кривична дела, као и за повратнике. Насилници, трговци наркотицима, злостављачи, починиоци сексуалних злочина, они који нападну дете, жену, полицајца, државног службеника, судију или тужиоца биће кажњавани строже него раније.

Није спорно да судије треба да изричу строге казне. Ипак, подељена су мишљења да ли ће нови закон довести до смањења криминалитета. Многи сматрају да ће дуже затворске казне криминалце изоловати из друштва на дужи период, али да сам страх од казне неће деловати превентивно. 

Миодраг Мајић, судија Апелационог суда, сматра да борба за смањење криминалитета захтева далеко више активности од пооштравања запрећених санкција.

„Став о овом питању изражавао сам у више наврата, трпећи континуиране нападе владајуће већине. Упркос томе, поновићу га још једном. Сâмо пооштравање казни неће променити ништа на плану смањења криминалитета. Овакав закључак одавно је потврђен домаћом али и међународном праксом. Без обзира на то, већина власти, а ту ни актуелна није никакав изузетак, полетно прибегава оваквим потезима. Разлог је једноставан – измена законодавства за сваку власт представља најјефтиније решење које краткорочно обезбеђује подршку бирачког тела, увек жељног немилосрдних казни.

Шта је потребно да се у Србији смањи криминалитет?

Потребна је брижљиво планирана превенција, благовремено уочавање друштвених девијација, ограничавање садржаја који стимулативно утичу на извршиоце, побољшање пеналног и постпеналног прихвата, јачање служби за социјални рад, па све до поправљања економског стања, смањења насиља у јавном животу и, свакако, ефикасног тужилаштва и независног судства. Али, као што је видљиво, то је много захтевније од писања нових закона и обећавања да ће потези пера решити све. Када се то не догоди, тражиће се још строже казне, и тако укруг. Погледајте само проблем корупције. Сведоци смо сталног оснивања нових одељења, подижемо границе запрећеног затвора, дичимо се наводно обећавајућим бројкама… Упркос томе, оцене које добијамо, када је о контроли корупције реч, све су слабије. И последњи извештај Европске комисије сведочи о томе. Друштво нам се дави у опасним корупционашким аферама у којима се помињу и највиши државни службеници.

Шта нам то говори?

Бојим се управо оно на шта стално указујем – да ми немамо судску власт, баш као што немамо ни стварно самосталног тужиоца који, мимо утицаја политике, може да одлучи о овим стварима. Зашто је тако? Одговор је једноставан – зато што тужилац зна да би, ако би супротно вољи извршне и законодавне власти, покренуо било који од политички проблематичних поступака, моментално био смењен због чињенице да политичка већина одлучује о његовој судбини. Зато су стварања нових и нових одељења и стална построжњавања казни само „смоквин лист” који је ту да прикрије тужну истину о непостојању судства и тужилаштва кадрих да се суоче с најтежим облицима криминала који су повезани с политичарима и њиховим тајкунима. А то даље значи да је свака политичка власт, за време опстанка на трону, кривично-правно недодирљива.

Правосуђе је једна од највећих бољки нашег друштва, па ипак ретке су судије које, као ви, отворено говоре о томе, гостују у телевизијским емисијама и објављују књиге и ауторске текстове у којима указују на проблеме у правосуђу, без страха од последица. Како разумете то што ваше колеге углавном ћуте?

Јасно је да је то последица страха. Већина колега не желе да буду клеветани од народних посланика и партијских апаратчика, не желе да их председник републике и министри сваки час прозивају по емисијама, не желе да их прате и прислушкују, проглашавају шпијунима и издајницима, нити да се у сопственој држави осећају као грађани другог реда. И то је разумљиво. Желе да се, попут већине других људи, тихо и невидљиво домогну пензије, уверени да ионако не могу ништа да промене. Али ту и јесте највећи проблем. Јер судија који жели да буде невидљиви шраф који „туче по сиротињи” а „клања се владарима” не може бити добар судија. Да сам странка, никада не бих веровао таквом делиоцу правде. Опасно је када они који одлучују о судбинама грађана ћуте из страха од државе у чије име суде. Због тога и говорим да ово друштво још једино није покушало да постане друштво истинске поделе власти. А једино то представља наду за поправку стања које, осим у главама маркетиншких стручњака, није нимало весело. Чак и кратак период истинске судске и тужилачке независности из корена би променио слику савремене Србије.

Да ли закон тражи од судија да своје ставове изражавају само пресудама или је то тумачење или изговор оних који се плаше да јавно заузму став?

То је искључиво изговор и још једна од брижљиво пласираних неистина. Судије су не само овлашћене, већ су и дужне да о питањима од значаја за струку говоре и учествују у јавном животу. Па ко ће позваније од судије, којем је то позив, указати на то да су одређена законска решења неадекватна? Ко ће јасније и аргументованије указати да нека од друге две гране власти узурпира надлежности правосуђа? Међутим, овде је брижљиво негован управо супротни имиџ судије – ћутолога, апаратчика орвеловског типа – без лица, имена и става, како би се и у правосуђу што лакше спроводила актуелна политичка воља.

Шта је највећи проблем нашег правосуђа? Да ли је то само утицај политике или су за осећај правне несигурности грађана одговорни они који треба да спроводе законе – полиција, тужилаштво, суд?

Свако носи свој део одговорности. Политичари су ти који би, да хоће, за осамостаљење правосуђа у краћем року могли да учине много тога. Било би довољно само дозволити правосуђу да се развија независно од њиховог притиска. Њих, међутим, из разумљивих разлога, такав заокрет не интересује. Одговара им да имају послушнике који ће осигурати њихову некажњивост. Међутим, то никако не оправдава судије и тужиоце за њихов део одговорности – на првом месту за ћутање и пристајање. Ниједна власт се не поклања, већ се свака, па и правосудна власт, мора освојити. Очекивати да ће политичари даровати део узурпиране власти је наивно. Зато ће, ако заиста желе да освоје власт, судије и тужиоци морати да се побуне против оваквог стања и да ризикују. Аргументи као што су: имам кредит, морам да школујем децу, немам други посао и слично искључиво говоре о вазалном менталитету и никоме не могу бити прихватљиви. Постоји много послова који не захтевају борбу против незаконитости и друштвених девијација. Судијски није један од њих.

Како реагујете на велики број ослобађајућих пресуда за корупцију, нерешених афера, маратонских суђења, застарелих предмета?

Судију не би требало да интересује број ослобађајућих пресуда. То је питање за тужилаштво. Ослобађајућа пресуда је тужилачки неуспех. Када је реч о осталим питањима, верујем да узроке треба тражити у поменутим дефицитима нашег система. Политички утицај брана је ефикасном решавању корупционашких афера. За маратонска суђења заслужни су застарели приступи у тужилачком и судијском раду, недостатак кадрова и њихов упитан квалитет, велики број заосталих предмета, непотребни формализам и још много тога наслеђеног. Нисмо научени да будемо циљно оријентисани. Научени смо да административно испуњавамо форму, да цифрамо статистике, да бројкама правимо слику. Такве су нам и процедуре и поступања. То је нешто што је нужно мењати, ако желимо да наше правосуђе заиста обавља своју функцију. И у правосуђу, баш као и у многим другим областима, да бисмо кренули напред, морамо одустати од Потемкинових села.

Како објаснити некажњивост када је реч о привредном криминалу и финансијским злоупотребама почињеним на државним функцијама? Ко је за то одговоран?

Нарочито привредни криминал захтева људе који ову област познају. Код нас се неретко догађа да оптужнице буду подигнуте под политичким притиском, баш као што се неке под овим притиском и стопирају. Такво изнуђено оптуживање редовно показује сву погрешност оваквог приступа. Можете бити стопроцентно уверени да је неко крив, али ако немате релевантних доказа за то, или ако немате тужиоца способног да доказе презентује, читава ствар ће се завршити дебаклом. А управо то пречесто виђамо у нашим судницама. Политичари помпезно најављују хапшења, створе одређена очекивања, а тужиоци немају куражи да им кажу да за то што су најавили доказа нема или да они не могу да их прибаве. И онда се грађани, који и даље не праве јасну разлику између улога различитих актера у суду, љуте на судије, верујући да су они ти који су одговорни. Када на све то додате и чињеницу да је код привредног криминала реч о области у којој постоје и највећи интереси, и највећа могућност уплива политике, слика коју сте правилно оцртали постаје јаснија.

Шта је потребно да Србија добије јако и независно правосуђе?

На првом месту, потпуна промена вишедеценијске парадигме засноване на јединству различитих грана власти. Другим речима, потпуно одвајање правосуђа од извршне и законодавне власти у свим равнима. Поред тога, потребни су одабир најбољих, а не „морално-политички најподобнијих” правника, улагања у њихове плате и инфраструктуру, њихова озбиљна едукација… Дакле, махом супротно од онога што се данас чини. Не може преко ноћи, али може много брже него што тренутно изгледа, наравно уз праве људе који истински верују у ову промену.

Могу ли судије да поправе суморну слику и врате поверење грађана у правни систем?

Наравно да могу. Поправиће је поступцима који ће бити слободни, храбри, онда када се одрекну аутоцензуре и схвате да нису одабрали да буду преторијанска гарда сваког актуелног политичког система, већ заштитници уставности и законитости и слобода и права грађана. Поправиће је и тиме што ће престати да се крију по кабинетима, схвативши да обављају јавне послове, да их плаћају грађани и да одговарају за свој рад. Напослетку, поправиће је и онда када буду спремни да осуде грешке у бранши и међу колегама, једнако као што осуђују поступке других. Дакле, да би поправиле ову слику, судије се и саме морају значајно променити и иступити из својих златних кавеза у којима већ предуго бораве.