1968. година

И након четрдесет година од највеће побуне младих у историји, мишљења о томе шта се, заиста, догодило те „вруће” 1968. године остају веома различита често и противречна. Наравно, и покрети током те бурне деценије, који су свој врхунац досегли 1968, били су веома разнородни – од Варшаве до Лондона, од Берклија до Берлина, од Париза до Београда студенти су, понекад у сарадњи са синдикатима или уметницима, понекад сами, заузимали универзитете, улице и тргове захтевајући више правде и права, мање доминације, како капитала, тако и ауторитарне државе, више слободе за грађане и грађанке, хуманизацију поредака у којима су живели укључујући и промену владајућих ауторитарних односа између полова, успостављање нове културне парадигме у којој млади имају реч, а нису само послушна „добра деца” или добри потрошачи.

Студентски покрет је у Београду био донекле другачији, од оног на Западу, али и на Истоку. Тако су и његове критике другачије, укључив ону да је студентски покрет рушио реформе и либерализацију друштва. Године 1968. официјелни пројекат социјализма је и у нашој земљи још увек био свемоћан. Покушали смо да му, с једне стране, дамо људску димензију а, с друге, користили смо његове идеолошке пароле да бисмо доводили у питање саме његове темеље – неслободу.

(/slika2)Тражили смо да се бирократији у врху једине и свемоћне партије ограничи власт, као и „црвеној буржоазији”, која је у име владавине радника и самоуправљања преузимала све већи део друштвеног богатства. Захтевали смо више слободе речи и окупљања, укључујући ту и поштовање аутономије Универзитета, подигли смо глас против полицијске бруталности  и репресије.
Не би се смело заборавити да су тих година забране књига, новина, часописа, филмова биле свакодневна појава, да је, коначно, почетком јуна код подвожњака полиција пуцала у студенте, бесомучно их тукла, као и професоре који су их узимали у заштиту. Тако је професор Филозофског факултета Љубомир Тадић, као што се то ових дана могло прочитати и у фељтону „Испљувак пун крви” Живојина Павловића, крвнички претучен. Ниједан полицајац није кажњен нити је и један политичар због тако скандалозног понашања представника силе поднео оставку – напротив.

Одмах после чувеног говора Јосипа Броза Тита, у којем је он пред читавом југословенском јавношћу дао за право студентима и тако, још једном, доказао своју државничку мудрост и лукавост, обрушила се и партијска и полицијска репресија на најактивније учеснике студентског протеста; студенти, пре свега, Филозофског факултета у Београду, ислеђивани су, хапшени, суђени, затварани, професори прогањани и на крају истерани с факултета.

Политичка елита се врло слично као што је то учинила и она на Западу и на Истоку реагујући на студентски покрет окренула конзервативном, односно репресивном начину реакције на студентске захтеве. Дакле, ни југословенска ни српска елита нису биле усамљене у томе. Није студентски покрет рушио реформе, рушили су их они који нису били спремни да друштву дају више слободе, да се одрекну своје ауторитарне моћи – било да је реч о капиталу или о партијској држави.