Радашинов коридор

Ако возим ауто-путем до Појата око сто двадесет километара на час, и колико може кроз начичкана насеља уз регионални пут од Ћићевца до Крушевца, па између четрдесет и шездесет кроз села Јасика, Кукљин, Бела Вода, Коњух, Велика Дренова – из Београда до мог завичаја и родног села Медвеђа код Трстеника стижем за три сата.

Без икаквих недоумица, пре неколико дана сазнао сам да ће ми у годинама које долазе бити потребно дупло мање… За толико ће ми завичај постати ближи. Почели су радови на Моравском коридору.

У последњој деценији, увек када сам се на овом месту поверавао читаоцима и дотицао болне теме пропасти српског села – добијао сам пацке и заједљиве коментаре… „Нека Радош крене од себе… Нека се он врати у село, па ћемо и ми…” Дрину да исправим не могу, нити свима, као лептир, да слетим на раме, па да им на уво одговорим – ја из свог села никада нисам ни отишао. У мојој родној кући ватра се није гасила… Прошло је пола века од како сам вижљаст као талка, пун снова и широм отворених очију кренуо у свет… Од тада па до данас – тешко да прође недеља и нешто јаче, а да макар не преспавам у кући у којој сам рођен… Да не обиђем гроб покојне мајке, да не попијем кафу са старим оцем који ће за Божић растрошити десету банку… Да не сркнем првенац поред „веселе машине” у комшилуку, да сваком детету које сретнем на раскрсници не дам по чоколаду. Да комшијама, сељанима, рођацима и свима који ми са својом муком дођу на капију – не будем на услузи. Од лечења на клиникама у главном граду, преко места у студентском дому за децу или запошљавања на неком конкурсу на коме се пре него што је и расписан зна ко ће бити примљен, па до неке паре коју, и кад немам, морам да позајмим. Док се не обере паприка, док се не наплати грожђе или док онај што по селу свако боговетно јутро празни мањерке с млеком у „тамић” цистерну не донесе паре. Бог ми је сведок да се тај зајам најчешће претвори у мој алал. Они немају да врате – а ја не помињем.

„Све одлази, све пролази – само је Морава вечна.„ То су речи које је у хладу високих топола у својој авлији у Петловцу, тик уз жубор реке на којој је научио да живи и да плива, својој жени Радојки изговорио Радашин… Онај из оне серије… Сељак, мученик, борац и тежак, баштиник презимена и чувар кућевне тапије.

Наследник крсног имена и чуваркућа првог ивера с бадњака којег крије под икону кућног свеца за здравље своје чељади. Загледан у жуљевите руке и магловиту будућност својих унука, горак као пелин, изваран и скрајнут, затурен у запећак европске цивилизације која га као трновити набој у табану одстрањује и елиминише. Која га неће и на њега не рачуна…

Деца су отишла. Док им куће у којима су рођени зврје празне „да у њима лопту можеш да тераш”, они су подстанари у тридесет квадрата солитера у градској периферији. У којој им нико не пожели ни добро јутро ни добар дан. Док седи на пањевима које је Морава однекуд донела, док пуши цигару дувана коју му је Радојка сакрила, па ненадано изнела на шустикли са шољицом кафе, у ламенту над сопственим животом, Радашин каже: „Ово је овако док смо ти и ја овде Радојка. А кад нас више не буде било, аврик и багрем ће да избије уз оџак, омаије ће да попадају, а вране и гаврани ће да легу јаја по таванима…” Да ли ће збиља да буде тако? Шта учинити да се тако нешто не деси?

Јер нажалост, у преко пет стотина села у Србији последњих деценија је управо овако. Стихијски и без икаквог плана, Београд и остали велики српски градови усисавају све и свакога ко у потрази за лагоднијим животом одлучи да затараби родитељску кућу. Ко остави ливаде, њиве и забране и дође да у некој хладњачи пакује туршију, да буде возач у градском саобраћају, ако му се посрећи, или да за бедну плату као портир ноћобдија блене у екран видео-надзора… У тужном и трагичном мимоходу нестанка српског села – Србија се темељно и систематски празни. Гасе се породице и разграђују фамилије. Чак и да хоћу, не могу да се сетим никога ко је напустио родну кућу, а да му је срце остало на месту. Остављени завичај жуља, пече, боли и тишти…

Хоће ли у плодну моравску долину у којој и издубљено дугме ниче моравски коридор вратити живот? Бољи живот? Хоће ли на потесу од Чићевца до Чачка престати бежанија са српског села? Има ли Радашин право на дешператност? Верујем да више нема. Епски карактер и фундаментални значај ауто-пута који је ових дана почео да се гради у питомини најопеваније српске реке подстрекава нескривену радост у мом срцу. Толико велику да ми дође да запевам: „Ој Мораво, моје село равно…”

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa