По­след­ња пар­ти­ја ка­ра­та

Тај до­га­ђај је мо­гао има­ти вр­ло озбиљ­не и да­ле­ко­се­жне по­сле­ди­це по уче­сни­ке – бар за ве­ћи­ну њих – а збио се у ле­то 1958. го­ди­не у Сло­ве­ни­ји. У из­ви­ђач­ком кам­пу у Жи­ров­ни­ци, у под­нож­ју пла­ни­не Стол, ор­га­ни­зо­ва­на је та­ко­зва­на шум­ска шко­ла, у ко­јој се ута­бо­рио Од­ред „Ва­са Ча­ра­пић” с де­цом из Бе­о­гра­да, од­но­сно с Дор­ћо­ла. Не­што ка­сни­је при­дру­жио им се и Од­ред „Са­ва Ко­ва­че­вић”, ко­ји су чи­ни­ли мла­ди гим­на­зи­јал­ци с Де­ди­ња. То је би­ло по­при­ште.

Бе­ху вр­шња­ци у исто­вет­ним уни­фор­ма­ма и под под­јед­на­ко одр­па­ним ша­то­ри­ма де­ли­ли су и до­бро и зло хра­не­ћи се „с ка­за­на”. У том за­јед­ни­штву ис­ко­ва­на су и не­ка трај­на при­ја­тељ­ства, за­и­скри­ле сим­па­ти­је, ра­ђа­на мо­гу­ћа кум­ства...

У Од­ре­ду „Ва­са Ча­ра­пић” за­те­као се Дра­ган Ти­мо­ти­је­вић, сим­па­тич­но раз­го­вор­љи­во спа­да­ло с бив­ше пе­ри­фе­ри­је ро­дом из По­мо­ра­вља, ина­че син та­да чу­ве­ног па­ра­ћин­ског ки­но-опе­ра­те­ра. Ба­вио се бок­сом у не­кој од лак­ших ка­те­го­ри­ја, али због ме­ког ср­ца и то­пле ду­ше без за­па­же­них ре­зул­та­та.

С дру­ге стра­не, ме­ђу из­ви­ђа­чи­ма Од­ре­да „Са­ва Ко­ва­че­вић” на­шао се и Алек­сан­дар Броз, зва­ни Ми­ша, до­зла­бо­га по­ву­чен и за­тво­рен, ваљ­да збу­њен дру­же­љу­би­вим мно­штвом. 

Био је то про­блем ко­ји је пао на пле­ћа ко­ман­ди­ра и ин­струк­то­ра, а они су сми­сли­ли па­кле­ни план да дво­ји­цу то­ли­ко раз­ли­чи­тих де­ча­ка „упа­ре” под истим ша­то­ром, ра­чу­на­ју­ћи му­дро да ће је­дан од дру­гог има­ти шта да на­у­че, а по си­сте­му спо­је­них су­до­ва. Та­ко је не­ка­ко и би­ло: ве­се­ли Дра­ган се ма­ло „спу­стио”, а пре­о­збиљ­ни Ми­ша до­не­кле „по­ди­гао”. Из­ви­ђач­ки ко­ман­ди­ри и ин­струк­то­ри су у сно­ви­ма уна­пред са­ми се­би по­че­ли да до­де­љу­ју пре­ла­зне за­ста­ви­це и оста­ла при­год­на од­лич­ја, што би се нај­ве­ро­ват­ни­је до­го­ди­ло да им у камп не­на­ја­вље­но ни­је ба­нуо чу­дан гост.

У прат­њи су­пру­ге Слав­ке, у бе­лом оде­лу и с бе­лим ше­ши­ром на гла­ви, ме­ђу ка­ља­ву де­чур­ли­ју и не­што чи­сти­је, али пре­стра­вље­не ко­ман­ди­ре уше­тао је – Алек­сан­дар Ран­ко­вић, пот­пред­сед­ник Са­ве­зне вла­де и сво­је­вре­ме­но члан По­лит­би­роа КПЈ, а та­да члан Пред­сед­ни­штва СКЈ, по­знат по то­ме што је био за­ду­жен за све без­бед­но­сне слу­жбе. Би­ли су на ле­то­ва­њу у ком­ши­лу­ку, на Бри­о­ни­ма, па су свра­ти­ли да из­не­на­де кум­че, ма­лог Бро­за. Ови ста­ри­ји су му пре­вен­тив­но рас­ту­ма­чи­ли свој му­дри план „ре­со­ци­ја­ли­за­ци­је” мом­чи­ћа, што је друг Ле­ка про­пра­тио осме­хом и искре­ним одо­бра­ва­њем.

Ко зна ка­ко би и до­кле те­кла бу­ду­ћа ка­ри­је­ра ту при­сут­ног из­ви­ђач­ког ру­ко­вод­ства и чи­ме би све на­ки­ти­ли би­о­гра­фи­је да дра­ги гост, на­вод­но, ни­је за­те­као кум­че у при­лич­но не­до­лич­ној си­ту­а­ци­ји. Скри­ве­ни ша­тор­ским кри­лом, Ми­ша и Дра­ган су – љу­шти­ли кар­те! Та­бла­нет. А што је нај­го­ре, по за­пре­па­шће­њу ко­је се иш­чи­та­ва­ло на ли­цу ку­ма, из­гле­да да та­блић и ни­су игра­ли са­свим бес­плат­но, за сласт по­бе­де и част бо­љег.

По се­ћа­њи­ма јед­ног од уче­сни­ка овог до­га­ђа­ја, истог ча­са су до­ку­чи­ли да се иза пре­те­ћих функ­ци­ја дру­га Ле­ке скри­вао зби­ља до­бар чо­век, не са­мо за­то што је она­ко упа­ра­ђен с де­цом за сто­лом од те­са­не бу­ко­ви­не по­јео ру­чак „с ка­за­на”. Све је про­шло без по­сле­ди­ца, а при­ли­ком сва­ког од по­то­њих су­сре­та, Алек­сан­дар Ран­ко­вић се уз смех при­се­ћао и те аван­ту­ре.

А ако кум­че­ту у За­гре­бу до­пад­не у ру­ке при­ме­рак да­на­шњих но­ви­на да га бар ма­ло под­се­те на мла­дост, мо­жда ће га рас­ту­жи­ти вест да нас је Дра­ган Ти­мо­ти­је­вић, зва­ни Бел­мон­до, ду­го­го­ди­шњи фо­то­граф ку­ће „По­ли­ти­ка”, уз то и ње­гов „ша­тор­ски ци­мер” из Жи­ров­ни­це, али и до­бар, бо­го­бо­ја­жљив чо­век, нео­по­зи­во на­пу­стио про­шлог по­не­дељ­ка, 23. де­цем­бра.