Po­sled­nja par­ti­ja ka­ra­ta

Taj do­ga­đaj je mo­gao ima­ti vr­lo ozbilj­ne i da­le­ko­se­žne po­sle­di­ce po uče­sni­ke – bar za ve­ći­nu njih – a zbio se u le­to 1958. go­di­ne u Slo­ve­ni­ji. U iz­vi­đač­kom kam­pu u Ži­rov­ni­ci, u pod­nož­ju pla­ni­ne Stol, or­ga­ni­zo­va­na je ta­ko­zva­na šum­ska ško­la, u ko­joj se uta­bo­rio Od­red „Va­sa Ča­ra­pić” s de­com iz Be­o­gra­da, od­no­sno s Dor­ćo­la. Ne­što ka­sni­je pri­dru­žio im se i Od­red „Sa­va Ko­va­če­vić”, ko­ji su či­ni­li mla­di gim­na­zi­jal­ci s De­di­nja. To je bi­lo po­pri­šte.

Be­hu vr­šnja­ci u isto­vet­nim uni­for­ma­ma i pod pod­jed­na­ko odr­pa­nim ša­to­ri­ma de­li­li su i do­bro i zlo hra­ne­ći se „s ka­za­na”. U tom za­jed­ni­štvu is­ko­va­na su i ne­ka traj­na pri­ja­telj­stva, za­i­skri­le sim­pa­ti­je, ra­đa­na mo­gu­ća kum­stva...

U Od­re­du „Va­sa Ča­ra­pić” za­te­kao se Dra­gan Ti­mo­ti­je­vić, sim­pa­tič­no raz­go­vor­lji­vo spa­da­lo s biv­še pe­ri­fe­ri­je ro­dom iz Po­mo­ra­vlja, ina­če sin ta­da ču­ve­nog pa­ra­ćin­skog ki­no-ope­ra­te­ra. Ba­vio se bok­som u ne­koj od lak­ših ka­te­go­ri­ja, ali zbog me­kog sr­ca i to­ple du­še bez za­pa­že­nih re­zul­ta­ta.

S dru­ge stra­ne, me­đu iz­vi­đa­či­ma Od­re­da „Sa­va Ko­va­če­vić” na­šao se i Alek­san­dar Broz, zva­ni Mi­ša, do­zla­bo­ga po­vu­čen i za­tvo­ren, valj­da zbu­njen dru­že­lju­bi­vim mno­štvom. 

Bio je to pro­blem ko­ji je pao na ple­ća ko­man­di­ra i in­struk­to­ra, a oni su smi­sli­li pa­kle­ni plan da dvo­ji­cu to­li­ko raz­li­či­tih de­ča­ka „upa­re” pod istim ša­to­rom, ra­ču­na­ju­ći mu­dro da će je­dan od dru­gog ima­ti šta da na­u­če, a po si­ste­mu spo­je­nih su­do­va. Ta­ko je ne­ka­ko i bi­lo: ve­se­li Dra­gan se ma­lo „spu­stio”, a pre­o­zbilj­ni Mi­ša do­ne­kle „po­di­gao”. Iz­vi­đač­ki ko­man­di­ri i in­struk­to­ri su u sno­vi­ma una­pred sa­mi se­bi po­če­li da do­de­lju­ju pre­la­zne za­sta­vi­ce i osta­la pri­god­na od­lič­ja, što bi se naj­ve­ro­vat­ni­je do­go­di­lo da im u kamp ne­na­ja­vlje­no ni­je ba­nuo ču­dan gost.

U prat­nji su­pru­ge Slav­ke, u be­lom ode­lu i s be­lim še­ši­rom na gla­vi, me­đu ka­lja­vu de­čur­li­ju i ne­što či­sti­je, ali pre­stra­vlje­ne ko­man­di­re uše­tao je – Alek­san­dar Ran­ko­vić, pot­pred­sed­nik Sa­ve­zne vla­de i svo­je­vre­me­no član Po­lit­bi­roa KPJ, a ta­da član Pred­sed­ni­štva SKJ, po­znat po to­me što je bio za­du­žen za sve bez­bed­no­sne slu­žbe. Bi­li su na le­to­va­nju u kom­ši­lu­ku, na Bri­o­ni­ma, pa su svra­ti­li da iz­ne­na­de kum­če, ma­log Bro­za. Ovi sta­ri­ji su mu pre­ven­tiv­no ras­tu­ma­či­li svoj mu­dri plan „re­so­ci­ja­li­za­ci­je” mom­či­ća, što je drug Le­ka pro­pra­tio osme­hom i iskre­nim odo­bra­va­njem.

Ko zna ka­ko bi i do­kle te­kla bu­du­ća ka­ri­je­ra tu pri­sut­nog iz­vi­đač­kog ru­ko­vod­stva i či­me bi sve na­ki­ti­li bi­o­gra­fi­je da dra­gi gost, na­vod­no, ni­je za­te­kao kum­če u pri­lič­no ne­do­lič­noj si­tu­a­ci­ji. Skri­ve­ni ša­tor­skim kri­lom, Mi­ša i Dra­gan su – lju­šti­li kar­te! Ta­bla­net. A što je naj­go­re, po za­pre­pa­šće­nju ko­je se iš­či­ta­va­lo na li­cu ku­ma, iz­gle­da da ta­blić i ni­su igra­li sa­svim bes­plat­no, za slast po­be­de i čast bo­ljeg.

Po se­ća­nji­ma jed­nog od uče­sni­ka ovog do­ga­đa­ja, istog ča­sa su do­ku­či­li da se iza pre­te­ćih funk­ci­ja dru­ga Le­ke skri­vao zbi­lja do­bar čo­vek, ne sa­mo za­to što je ona­ko upa­ra­đen s de­com za sto­lom od te­sa­ne bu­ko­vi­ne po­jeo ru­čak „s ka­za­na”. Sve je pro­šlo bez po­sle­di­ca, a pri­li­kom sva­kog od po­to­njih su­sre­ta, Alek­san­dar Ran­ko­vić se uz smeh pri­se­ćao i te avan­tu­re.

A ako kum­če­tu u Za­gre­bu do­pad­ne u ru­ke pri­me­rak da­na­šnjih no­vi­na da ga bar ma­lo pod­se­te na mla­dost, mo­žda će ga ras­tu­ži­ti vest da nas je Dra­gan Ti­mo­ti­je­vić, zva­ni Bel­mon­do, du­go­go­di­šnji fo­to­graf ku­će „Po­li­ti­ka”, uz to i nje­gov „ša­tor­ski ci­mer” iz Ži­rov­ni­ce, ali i do­bar, bo­go­bo­ja­žljiv čo­vek, neo­po­zi­vo na­pu­stio pro­šlog po­ne­delj­ka, 23. de­cem­bra.