Балкански Џејмс Бонд играо тенис у Крупњу

У време у ком је Фред Пери (1909–1995) доминирао светским тенисом, освајајући осам гренд слем титула у аматерском и две у професионалном рангу, као и још шест у дублу и микс дублу, други Британац – Двејн Тајрел Хадсон (1910–1995) такође је пребацивао лоптицу преко мреже, али у Србији. Данас у Музеју „Крупња”, као вредан експонат чувају рекет којим је крајем тридесетих година прошлог века сервирао овај рударски инжењер, тада ангажован на ископавању антимона у брдима Рађевине. Иако је био и изванредан рагби играч, пливач, јахач, скијаш, рвач и боксер, Хадсон каријеру није направио на спортским борилиштима, већ се истакао као официр британске Тајне обавештајне службе.

Двејн Хадсон, познат као Бил, који је говорио шест страних језика и имао репутацију великог женскароша, током Другог светског рата био је задужен за везу са четницима и партизанима у окупираној Краљевини Југославији. Према писању лондонског „Сандеј тајмса”, његов авантурама испуњен живот послужио је Ијану Ланкастеру Флемингу, такође бившем агенту тајне службе, за обликовање једног од ликова Џејмса Бонда у популарној литерарној, а потом и филмској саги.

Рекет Била Хадсон који је поклонио Светозару Костићу (Фото Музеј Крупња)

У Југославију је Хадсон стигао током 1935. године из Јужне Африке, где се бавио рударством. Оженио се у Београду руском балерином Адом Проскурниковом, али је брак са њом трајао кратко, јер она није желела да живи у малом месту на западу Србије, недалеко од рудника Зајача, Столице и Костајник, тада највећег антимонског басена у Европи, којима је Британац управљао до рата. Без породичних обавеза, Хадсон је у Крупњу имао све време света да варошку свакодневицу разбија играњем тениса.

Протојереј-ставрофор Александар Ђурђев, који је најзаслужнији за отварање Музеја „Крупња” са преко три хиљаде изложених предмета, од модерног доба до владавине Римљана и античких рудника, открива да је овај британски инжењер, да би могао да ужива у белом спорту, најпре морао да обучи локалне партнере за њима до тада непознату игру. Анегдота каже да је један од њих толико напредовао да је почео да га све чешће побеђује, на што му је Хадсон већ прилично фрустриран рекао: „Кад ме већ добијаш, ево ти и мој рекет.”

На старом, дрвеном рекету, који је са соколском капом, пехарима и другим спортским реквизитима изложен у витрини крупањског музеја, разумљиво без очуваног шпана и грипа, с обзиром на то да су се мрежа и омотачи дршке у то време израђивали од органских материјала, написано је да га је Бил Хадсон 1938. године поклонио Светозару Костићу.

Рударског инжењера из Зајаче већ у јесен следеће године је регрутово Одсек „Де” СИС-а, задужен за вођење политичких прикривених акција и паравојних операција у време рата, са седиштем у Загребу. Одсек „Де” је средином 1940. прикључен новоформираној Управи за специјалне операције СОЕ (Special Operations Executive), а Хадсону је поверено вођење организације за минирање бродова сила осовине у југословенским лукама. У фебруару 1941. он је чак лично потопио једно италијанско пловило.

Код Тита па код Драже

Хадсон је извучен из Југославије после априлског слома, али се већ у септембру вратио из Каира подморницом „Тријумф”, и то као шеф прве британско-југословенске војне мисије у којој су још били мајори југословенске краљевске војске Захарије Остојић и Мирко Лалатовић, и наредник Вељко Драгићевић, радио-телеграфиста. Подморница их је искрцала у Перазића Долу код Петровца.

СОЕ је од Хадсона очекивала да истражи и извештава о свим групама које пружају отпор непријатељу, без обзира на националну припадност веровање или политичко убеђење. Он се срео са црногорским комунистима Милованом Ђиласом, Митром Бакићем и Арсом Јовановићем, а током октобра са Јосипом Брозом Титом у ослобођеном Ужицу. Неколико дана после разговора с Титом стигао је и у штаб Драгољуба Драже Михаиловића на Равној гори.

Британски обавештајац, који је беспрекорно говорио српски, до краја новембра је учествовао на три састанка четника и партизана, али их није убедио да се заједно боре против непријатеља. При штабу Југословенске војске у отаџбини остао је до зиме 1942/43. године, користећи ратно име Марко. Вратио се потом у штаб СОЕ у Каиру, да би почетком 1944. још једном био у Југославији. Истог лета се падобраном спустио у Пољску са задатком да помогне (неуспели) Варшавски устанак. Завршетак рата је дочекао у чину пуковника, два пута одликован војничким медаљама.

Пуних шест деценија по окончању Другог светског рата, а десет година после смрти Била Хадсона у Јужној Африци, високотиражни „Сандеј тајмс” донео је текст са шокантним насловом: Ратни херој „Џејмс Бонд” покрао савезничко благо!

Закопани дијаманти

„Отварање досијеа из Националне архиве у кварту Кју, западни Лондон, показало је да су власти, спремне да избегну скандал, прикриле да је Хадсон још 1947. године признао да је сакрио на хиљаде фунти у злату и дијамантима, послатих да се финансирају ратне активности против Немаца у Југославији, а са циљем да их преузме када наступи мир”, навео је аутор чланка Питер Деј

Један од Хадсонових важних задатака у рату био је и дистрибуција британских златника и драгог камења убачених падобранима у Југославију. Послато је око 80.000 фунти у дукатима суверенима и драгом камењу, што би сада вредело више од 1,75 милиона фунти. Обавештајац је благо закопао испод сељачких колиба и само њему знаних шумских скровишта. Уз помоћ саучесника, касније је покушао да га прокријумчари из Југославије, користећи дипломатске канале.

Досијеи су показали да је Хадсон, који је после рата био војни представник Уједињеног Краљевства у Румунији, регрутовао Штефaна Цолнера, мађарског Јевреја који је за британску владу куповао дрва по источној Европи, да уз надокнаду оде у Југославију, и да у околини Чачка пронађе сакривене златнике и дијаманте. Са детаљном мапом коју је добио, Цолнер је успео да откопа једну торбу са благом, али другу није пронашао. Торбу је изнео из Југославије и преко британске амбасаде у Будимпешти је дипломатском поштом послао у Букурешт. У потрази за другим скровиштем, Цолнер је убрзо поново ушао у Југославију, али је ухапшен и осуђен.

Запрепашћење Министарства спољних послова због Хадсоновог понашања у рату записао је у досијеима званичник Ф. А. Вернер, који наводи да су „нови сензационални докази... садржани у изјави пуковника Хадсона... довољни да процес против њега буде покренут пред јавним тужилаштвом”. Вернер је додао да је случај предат „пријатељима господина Халфорда”, што је била тадашња важећа шифра за обавештајну службу МИ6.

Балкански Џејмс Бонд никад се није појавио пред судијама, „френдови” су му омогућили нови живот у Јужноафричкој Републици, где је 1995. умро.