Balkanski Džejms Bond igrao tenis u Krupnju

U vreme u kom je Fred Peri (1909–1995) dominirao svetskim tenisom, osvajajući osam grend slem titula u amaterskom i dve u profesionalnom rangu, kao i još šest u dublu i miks dublu, drugi Britanac – Dvejn Tajrel Hadson (1910–1995) takođe je prebacivao lopticu preko mreže, ali u Srbiji. Danas u Muzeju „Krupnja”, kao vredan eksponat čuvaju reket kojim je krajem tridesetih godina prošlog veka servirao ovaj rudarski inženjer, tada angažovan na iskopavanju antimona u brdima Rađevine. Iako je bio i izvanredan ragbi igrač, plivač, jahač, skijaš, rvač i bokser, Hadson karijeru nije napravio na sportskim borilištima, već se istakao kao oficir britanske Tajne obaveštajne službe.

Dvejn Hadson, poznat kao Bil, koji je govorio šest stranih jezika i imao reputaciju velikog ženskaroša, tokom Drugog svetskog rata bio je zadužen za vezu sa četnicima i partizanima u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji. Prema pisanju londonskog „Sandej tajmsa”, njegov avanturama ispunjen život poslužio je Ijanu Lankasteru Flemingu, takođe bivšem agentu tajne službe, za oblikovanje jednog od likova Džejmsa Bonda u popularnoj literarnoj, a potom i filmskoj sagi.

Reket Bila Hadson koji je poklonio Svetozaru Kostiću (Foto Muzej Krupnja)

U Jugoslaviju je Hadson stigao tokom 1935. godine iz Južne Afrike, gde se bavio rudarstvom. Oženio se u Beogradu ruskom balerinom Adom Proskurnikovom, ali je brak sa njom trajao kratko, jer ona nije želela da živi u malom mestu na zapadu Srbije, nedaleko od rudnika Zajača, Stolice i Kostajnik, tada najvećeg antimonskog basena u Evropi, kojima je Britanac upravljao do rata. Bez porodičnih obaveza, Hadson je u Krupnju imao sve vreme sveta da varošku svakodnevicu razbija igranjem tenisa.

Protojerej-stavrofor Aleksandar Đurđev, koji je najzaslužniji za otvaranje Muzeja „Krupnja” sa preko tri hiljade izloženih predmeta, od modernog doba do vladavine Rimljana i antičkih rudnika, otkriva da je ovaj britanski inženjer, da bi mogao da uživa u belom sportu, najpre morao da obuči lokalne partnere za njima do tada nepoznatu igru. Anegdota kaže da je jedan od njih toliko napredovao da je počeo da ga sve češće pobeđuje, na što mu je Hadson već prilično frustriran rekao: „Kad me već dobijaš, evo ti i moj reket.”

Na starom, drvenom reketu, koji je sa sokolskom kapom, peharima i drugim sportskim rekvizitima izložen u vitrini krupanjskog muzeja, razumljivo bez očuvanog špana i gripa, s obzirom na to da su se mreža i omotači drške u to vreme izrađivali od organskih materijala, napisano je da ga je Bil Hadson 1938. godine poklonio Svetozaru Kostiću.

Rudarskog inženjera iz Zajače već u jesen sledeće godine je regrutovo Odsek „De” SIS-a, zadužen za vođenje političkih prikrivenih akcija i paravojnih operacija u vreme rata, sa sedištem u Zagrebu. Odsek „De” je sredinom 1940. priključen novoformiranoj Upravi za specijalne operacije SOE (Special Operations Executive), a Hadsonu je povereno vođenje organizacije za miniranje brodova sila osovine u jugoslovenskim lukama. U februaru 1941. on je čak lično potopio jedno italijansko plovilo.

Kod Tita pa kod Draže

Hadson je izvučen iz Jugoslavije posle aprilskog sloma, ali se već u septembru vratio iz Kaira podmornicom „Trijumf”, i to kao šef prve britansko-jugoslovenske vojne misije u kojoj su još bili majori jugoslovenske kraljevske vojske Zaharije Ostojić i Mirko Lalatović, i narednik Veljko Dragićević, radio-telegrafista. Podmornica ih je iskrcala u Perazića Dolu kod Petrovca.

SOE je od Hadsona očekivala da istraži i izveštava o svim grupama koje pružaju otpor neprijatelju, bez obzira na nacionalnu pripadnost verovanje ili političko ubeđenje. On se sreo sa crnogorskim komunistima Milovanom Đilasom, Mitrom Bakićem i Arsom Jovanovićem, a tokom oktobra sa Josipom Brozom Titom u oslobođenom Užicu. Nekoliko dana posle razgovora s Titom stigao je i u štab Dragoljuba Draže Mihailovića na Ravnoj gori.

Britanski obaveštajac, koji je besprekorno govorio srpski, do kraja novembra je učestvovao na tri sastanka četnika i partizana, ali ih nije ubedio da se zajedno bore protiv neprijatelja. Pri štabu Jugoslovenske vojske u otadžbini ostao je do zime 1942/43. godine, koristeći ratno ime Marko. Vratio se potom u štab SOE u Kairu, da bi početkom 1944. još jednom bio u Jugoslaviji. Istog leta se padobranom spustio u Poljsku sa zadatkom da pomogne (neuspeli) Varšavski ustanak. Završetak rata je dočekao u činu pukovnika, dva puta odlikovan vojničkim medaljama.

Punih šest decenija po okončanju Drugog svetskog rata, a deset godina posle smrti Bila Hadsona u Južnoj Africi, visokotiražni „Sandej tajms” doneo je tekst sa šokantnim naslovom: Ratni heroj „Džejms Bond” pokrao savezničko blago!

Zakopani dijamanti

„Otvaranje dosijea iz Nacionalne arhive u kvartu Kju, zapadni London, pokazalo je da su vlasti, spremne da izbegnu skandal, prikrile da je Hadson još 1947. godine priznao da je sakrio na hiljade funti u zlatu i dijamantima, poslatih da se finansiraju ratne aktivnosti protiv Nemaca u Jugoslaviji, a sa ciljem da ih preuzme kada nastupi mir”, naveo je autor članka Piter Dej

Jedan od Hadsonovih važnih zadataka u ratu bio je i distribucija britanskih zlatnika i dragog kamenja ubačenih padobranima u Jugoslaviju. Poslato je oko 80.000 funti u dukatima suverenima i dragom kamenju, što bi sada vredelo više od 1,75 miliona funti. Obaveštajac je blago zakopao ispod seljačkih koliba i samo njemu znanih šumskih skrovišta. Uz pomoć saučesnika, kasnije je pokušao da ga prokrijumčari iz Jugoslavije, koristeći diplomatske kanale.

Dosijei su pokazali da je Hadson, koji je posle rata bio vojni predstavnik Ujedinjenog Kraljevstva u Rumuniji, regrutovao Štefana Colnera, mađarskog Jevreja koji je za britansku vladu kupovao drva po istočnoj Evropi, da uz nadoknadu ode u Jugoslaviju, i da u okolini Čačka pronađe sakrivene zlatnike i dijamante. Sa detaljnom mapom koju je dobio, Colner je uspeo da otkopa jednu torbu sa blagom, ali drugu nije pronašao. Torbu je izneo iz Jugoslavije i preko britanske ambasade u Budimpešti je diplomatskom poštom poslao u Bukurešt. U potrazi za drugim skrovištem, Colner je ubrzo ponovo ušao u Jugoslaviju, ali je uhapšen i osuđen.

Zaprepašćenje Ministarstva spoljnih poslova zbog Hadsonovog ponašanja u ratu zapisao je u dosijeima zvaničnik F. A. Verner, koji navodi da su „novi senzacionalni dokazi... sadržani u izjavi pukovnika Hadsona... dovoljni da proces protiv njega bude pokrenut pred javnim tužilaštvom”. Verner je dodao da je slučaj predat „prijateljima gospodina Halforda”, što je bila tadašnja važeća šifra za obaveštajnu službu MI6.

Balkanski Džejms Bond nikad se nije pojavio pred sudijama, „frendovi” su mu omogućili novi život u Južnoafričkoj Republici, gde je 1995. umro.