Црвени тепих за Медведева у Берлину

Црвени тепих у Берлину за новог председника Русије Дмитрија Медведева. Добродошлица у склопу његове јучерашње једнодневне посете Немачкој уследила је уз највише војне почасти, у присуству немачког политичког врха, председника Хорста Келера, канцелара Ангеле Меркел и министра спољних послова Франка Валтера Штајнмајера. Надмашила је ниво уобичајене куртоазије која се испољава приликом кратких посета, чак и високих политичара.

„Берлин је био почаствован одлуком новог руског председника да своје прво путовање у иностранство, у тој функцији, посвети управо Немачкој”, известили су водећи немачки медији, да би се потом, махом, окренули критици.

Коментатори који деле ставове конзервативне струје на Шпреји гласно су уздахнули. Наметнули су суд: „Водећи немачки политичари нису смогли снаге, храбрости, не би ли упозорили Медведева на његову обавезу да се заузима за демократизацију друштва у Русији – пали су на колена пред енергетским монополистом .”

У једном погледу били су у праву. Упркос изјави Меркелове да ће у разговорима, примарно, бити размотрена питања од значаја за светску политику, наравно и она у којима Немачка и Русија заузимају различите позиције, укључујући ту и тему Косова – доминирале су, ипак, привредне теме. С разлогом. Само у 2007. години робна размена између две државе износила је рекордних 52,8 милијарди долара. Прилив немачких инвестиција, такође је био рекордан, преко пет милијарди долара. Свеукупно, Немачка је до сада уложила преко педесет милијарди долара у руску привреду, а 4.600 немачких привредника сарађује са руским партнерима...

Следећи максиме политичке економије, по којима су питања економске и политичке сарадње тешко дељива, посматрачи и коментатори су у анализама истакли наду, или бојазан, зависно од позиције коју заступају, да је у току даље јачање руско-немачког привредно-политичког савезништва. Управо оног које су поборници идеје трансатлантских доминација већ погрдно назвали „брушењем руско-немачке осовине” – алудирајући на некадашњу руско-пруску сарадњу у деветнаестом веку, усмерену против интереса Француске и аустријских царстава од 1806 до 1878. године.

Објективнији, у најмању руку непристраснији, аналитичари пошли су од тезе да далекосежна аутономија једне националне привреде – у овом случаје Немачке – умногоме утиче и на аутентичност националне политике. Рашчлањујући суштину руско-немачких односа, дошли су до закључка да Берлин у последњих неколико година следи принципе некадашње спољне политике Прусије: „Рецепт из те прохујале епохе документован је данас у двострукој оријентацији Берлина према Москви. Унутрашњополитички и у контактима са европским и трансатлантским савезницима Берлин истиче вољу и наум да утиче на Москву, не би ли допринела решавању међународних проблема. (Што у дипломатском жаргону представља ненаметљиви опис тежње, да се Русија, под притиском, приволи да подржи политику Запада.) На спољнополитичком плану, међутим, Немачка је у неколико наврата, на делу, показала да њена сарадња са Русијом има стратешки карактер – да је спремна и да стане у одбрану политичких приоритета руског партнера. Тако је угледни конзервативни дневник „Франкфуртер алгемајне” констатовао да се Берлин заложио у расправама око постављања америчком ракетног штита на европском истоку за прихватање руског захтева да буде „максимално консултован” у свим геополитичким стратешким плановима Запада. Берлин се, истичу познаваоци немачке спољне политике, обрео и међу најзаслужнијим факторима који су утицали на успорење атлантских (НАТО) интеграција Грузије и Украјине...

У неким анализама руско-немачких односа истиче се значај поменутог заузимања Берлина за политику од сразмерног геополитичког значаја, како за Русију, тако и за Немачку, чак и када се она не поклапа са интересима ЕУ као целине и САД. „Берлин би под утицајем Москве у неким аспектима могао да преиспита своју досадашњу политику према Косову – уважи неке примедбе и идеје руског партнера”, сматра коментатор „Берлинер цајтунга”. Прогноза је, наравно, изостала, којим би изменама досадашњи став Берлин могао да буде подвргнут. Али сама чињеница да је економско-стратешка сарадња од кључног значаја за оба партнера, за Берлин и Москву, буди извесни оптимизам.