Crveni tepih za Medvedeva u Berlinu

Crveni tepih u Berlinu za novog predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva. Dobrodošlica u sklopu njegove jučerašnje jednodnevne posete Nemačkoj usledila je uz najviše vojne počasti, u prisustvu nemačkog političkog vrha, predsednika Horsta Kelera, kancelara Angele Merkel i ministra spoljnih poslova Franka Valtera Štajnmajera. Nadmašila je nivo uobičajene kurtoazije koja se ispoljava prilikom kratkih poseta, čak i visokih političara.

„Berlin je bio počastvovan odlukom novog ruskog predsednika da svoje prvo putovanje u inostranstvo, u toj funkciji, posveti upravo Nemačkoj”, izvestili su vodeći nemački mediji, da bi se potom, mahom, okrenuli kritici.

Komentatori koji dele stavove konzervativne struje na Špreji glasno su uzdahnuli. Nametnuli su sud: „Vodeći nemački političari nisu smogli snage, hrabrosti, ne bi li upozorili Medvedeva na njegovu obavezu da se zauzima za demokratizaciju društva u Rusiji – pali su na kolena pred energetskim monopolistom .”

U jednom pogledu bili su u pravu. Uprkos izjavi Merkelove da će u razgovorima, primarno, biti razmotrena pitanja od značaja za svetsku politiku, naravno i ona u kojima Nemačka i Rusija zauzimaju različite pozicije, uključujući tu i temu Kosova – dominirale su, ipak, privredne teme. S razlogom. Samo u 2007. godini robna razmena između dve države iznosila je rekordnih 52,8 milijardi dolara. Priliv nemačkih investicija, takođe je bio rekordan, preko pet milijardi dolara. Sveukupno, Nemačka je do sada uložila preko pedeset milijardi dolara u rusku privredu, a 4.600 nemačkih privrednika sarađuje sa ruskim partnerima...

Sledeći maksime političke ekonomije, po kojima su pitanja ekonomske i političke saradnje teško deljiva, posmatrači i komentatori su u analizama istakli nadu, ili bojazan, zavisno od pozicije koju zastupaju, da je u toku dalje jačanje rusko-nemačkog privredno-političkog savezništva. Upravo onog koje su pobornici ideje transatlantskih dominacija već pogrdno nazvali „brušenjem rusko-nemačke osovine” – aludirajući na nekadašnju rusko-prusku saradnju u devetnaestom veku, usmerenu protiv interesa Francuske i austrijskih carstava od 1806 do 1878. godine.

Objektivniji, u najmanju ruku nepristrasniji, analitičari pošli su od teze da dalekosežna autonomija jedne nacionalne privrede – u ovom slučaje Nemačke – umnogome utiče i na autentičnost nacionalne politike. Raščlanjujući suštinu rusko-nemačkih odnosa, došli su do zaključka da Berlin u poslednjih nekoliko godina sledi principe nekadašnje spoljne politike Prusije: „Recept iz te prohujale epohe dokumentovan je danas u dvostrukoj orijentaciji Berlina prema Moskvi. Unutrašnjopolitički i u kontaktima sa evropskim i transatlantskim saveznicima Berlin ističe volju i naum da utiče na Moskvu, ne bi li doprinela rešavanju međunarodnih problema. (Što u diplomatskom žargonu predstavlja nenametljivi opis težnje, da se Rusija, pod pritiskom, privoli da podrži politiku Zapada.) Na spoljnopolitičkom planu, međutim, Nemačka je u nekoliko navrata, na delu, pokazala da njena saradnja sa Rusijom ima strateški karakter – da je spremna i da stane u odbranu političkih prioriteta ruskog partnera. Tako je ugledni konzervativni dnevnik „Frankfurter algemajne” konstatovao da se Berlin založio u raspravama oko postavljanja američkom raketnog štita na evropskom istoku za prihvatanje ruskog zahteva da bude „maksimalno konsultovan” u svim geopolitičkim strateškim planovima Zapada. Berlin se, ističu poznavaoci nemačke spoljne politike, obreo i među najzaslužnijim faktorima koji su uticali na usporenje atlantskih (NATO) integracija Gruzije i Ukrajine...

U nekim analizama rusko-nemačkih odnosa ističe se značaj pomenutog zauzimanja Berlina za politiku od srazmernog geopolitičkog značaja, kako za Rusiju, tako i za Nemačku, čak i kada se ona ne poklapa sa interesima EU kao celine i SAD. „Berlin bi pod uticajem Moskve u nekim aspektima mogao da preispita svoju dosadašnju politiku prema Kosovu – uvaži neke primedbe i ideje ruskog partnera”, smatra komentator „Berliner cajtunga”. Prognoza je, naravno, izostala, kojim bi izmenama dosadašnji stav Berlin mogao da bude podvrgnut. Ali sama činjenica da je ekonomsko-strateška saradnja od ključnog značaja za oba partnera, za Berlin i Moskvu, budi izvesni optimizam.