Академски резултати спортског духа

Ако и помислимо да наша деца немају ваљане узоре у Србији, наша је грешка што им не указујемо на најуспешније примере међу којима је Емилија Стојановић, спортиста и научник. Радна етика, борбени карактер и истрајност које је развијала професионално се бавећи кошарком, дефинитивно су се одразили на њено образовање. Основне академске студије на Факултету за спорт и физичко васпитање Универзитета у Нишу она је завршила пре рока, за три године, уместо четири колико те студије иначе трају. Ту је затим стекла звање мастер професора физичког васпитања и спорта, а сад је на завршној години докторских студија. На на Факултету медицинских наука Универзитета у Крагујевцу тренутно је друга година докторских студија на одсеку Експерименталне и примењене физиологије са спортском медицином. Под будним је оком академске јавности која у овој спортисткињи на почетку научноистраживачке каријере увиђа велики потенцијал добродошао на нашу и светску научну сцену.

– Пожурила сам с основним академским студијама, завршила ДИФ за три године, јер сам желела да се остварим у спорту и имам инострану каријеру. Моје убрзано студирање испраћено је свим могућим наградама, од факултета, универзитета и града Ниша, али ја тада нисам мислила да ћу се бавити науком. А онда сам, на почетку докторских студија, ушла у канцеларију свог ментора и поносно му показала да сам постигла двадесет поена на утакмици. На то он је отворио базу за истраживаче, убележио име и презиме једне наше професорке, која је десетак година старија од мене, а која је исто као и ја била кошаркашица, и показао ми да она има петнаестак радова на престижној СЦИ листи – неће никад заборавити Емилија.

– То је успех – рекао јој је ментор – а не поени с утакмице.

Погледала га је и кратко рекла да ће она бити боља. Он, човек, није веровао, а наша саговорница тада, како сада признаје, није баш била сигурна шта је СЦИ листа, и није сањала да ће се потпуно посветити науци.

– Можда и не бих отишла на ту страну, али професор је поткачио мој такмичарски дух и шест месеци од тог разговора објавила сам први рад у часопису „Спортс медисин”, затим у „Џорнал ов стренгт енд кондишенинг рисерч”. Из месеца у месец, како су моји радови један по један објављивани, с пута професионалног спортисте скренула сам ка науци. До сада имам 16 објављених радова. Дакле, више од поменуте професорке – победила је двадесетседмогодишња научница у надметању које је сама себи наметнула.

Средином прошле године, када је добила статус истраживача приправника, одлучила је да прекине спортску каријеру и да се сасвим посвети науци. У овом тренутку највише се бави научним радом, свакодневно проводи од пет до шест сати уз лаптоп и исто толико у лабораторији. Суплементација спортиста, пре свега утицај кофеина, у жижи је њеног интересовања. Наградну стипендију „За жене у науци” недавно је добила за истраживање чија је окосница процена утицаја супстанце актовегин на кардиореспираторну издржљивост спортиста. Та супстанца се тренутно не налази на антидопинг листи, унос више од сто милилитара актовегина сматра се недозвољеним.

– Ова супстанца четири деценије има клиничку употребу и спада у такозвану сиву зону. Није ни забрањена, а ни незабрањена. Доза од сто милилитара је забрањена, али и у нижим дозама ова супстанца се ипак показала ефикасном. Имајући у виду да актовегин може да се користи, наш је циљ био да утврдимо да ли има или нема ефекта. Сваки резултат истраживања ће помоћи у дефинисању антидопинг регулативе. Целокупан истраживачки материјал биће послат Светског антидопинг агенцији и Антидопинг агенцији Републике Србије, али ће о нашим налазима бити информисана и шира научна јавност путем наших радова. Наш циљ је да се ова супстанца, уколико се утврди њен ефекат и у значајно мањим дозама од сто милилитара уврсти на антидопинг листу – појашњава Стојановићева.

Она живи и ради у Нишу, а због науке редовно путује у Крагујевац. Увек је долазила на тренинг пола сата раније, и дан-данас долази на факултет пола сата пре наставе, иако до Крагујевца нема директну линију којом би тамо стигла у десет ујутру, кад њена настава почиње. Зато, каже, користи комбиновани превоз. Иде возом од три ујутру до Јагодине, одакле у пола шест креће аутобусом до Крагујевца где стиже у пола седам.

– Докторске студије су и финансијски захтевне, кад се уклопе и путни трошкови, велики је издатак, а мени ова варијанта воз–аутобус одговара јер и ту могу да радим. Спавам пет сати, од девет увече до два по поноћи, али ништа ми није тешко – каже Емилија кроз смех.

Да дан траје бар 28 сати, можда би успела дуже да одспава јер оно мало времена што јој не одузму наука, пут и сан поклања неугасивој љубави према спорту. Свакодневно тренира два сата и то је, како каже, „издувни вентил” којим одржава физичку кондицији и психичку релаксацију.