Сто асоцијација на Југославију

Милица Пекић и Ана Адамовић несвакидашњом идејом реализованом на изложби „Пројекат Југославија” имале су част да истовремено затворе прошлогодишњи изложбени програм Музеја Југославија (у згради „Музеја 25. мај”) и отворе га у овој години. Ове две уметнице из платформе „Киоск” на поставци која је недавно отворена и која траје до 15. априла 2020. публици излажу видео-радове – интервјуе са сто саговорника и саговорница различитих узраста и профила из земаља насталих након распада некадашње државе. Специфични су, најпре, због самог поступка јер вођени су тако да су свима њима уместо конкретних питања нуђени картони који описује неки од предмета из збирки овог музеја, а на којима се налазе основне информације о том предмету: опис, датум или период из којег потиче и порекло. Бележене су, потом, њихове реакције.

„На тај начин покушале смо да колекцију материјалних трагова прошлости посредним путем преведемо у форму живих коментара, актуелних размишљања, идеја и потенцијала за будућност и то кроз преглед разуђених генерација”, објашњавају њих две.

– Основни мотив био нам је да пробамо да разговор о Југославији преусмеримо са прошлости ка садашњости и, у крајњој линији, ономе што нас тек чека. Чинило нам се да то можемо најделотворније да учинимо управо ако се удаљимо од артефаката који су, можда, и главни носиоци носталгије, односно југоносталгије у овом случају. Деловало нам је и да су описи који се налазе на поменутим картицама оно што може да има изузетан асоцијативни карактер. Наши најстарији саговорници су они који су рођени двадесетих година прошлог века, они који су били сведоци и грађани обе Југославије, док су најмлађи људи рођени 1991, односно оне године када је Југославија почела да се распада у рату. Ту су они који су се борили у Другом светском рату за ту земљу, они који су веома активно учествовали у њеној политици, али и у њеном распаду осамдесетих и деведесетих година, они који се питањем Југославије данас баве професионално, „обични” грађани те земље, и они који су у њој само рођени и немају никакво искуство живота у њој. Покушале смо да укључимо њихова директна искуства, перспективе свакодневног живота, лична сећања, субјективне осврте на прошлост и научне и истраживачке увиде – наглашавају Милица и Ана, одговарајући заједно и на питање да ли се може сумирати, бар у неком смислу, колико је Југославија остала у сећањима анкетираних и колико их она асоцира на нека садашња дешавања и на који начин?

– Према ономе што се може чути, Југославија је изузетно присутна не само у сећањима наших саговорника, већ неретко као управо она тачка поређења из које промишљају данашњицу. Велики број њих сугерише да данас изнова морамо да освајамо одређена права и слободе које смо у прошлости уживали. Актуелне партијске политике али и глобална кретања капиталистичког система у коме живимо довела су у питање и значење некад подразумеваних појмова, као што је, на пример, појам рада. Понекад када гледате медије који су блиски властима свих, на рушевинама Југославије новонасталих земаља имате утисак као да се та земља распала јуче, па су њене лоше стране главни кривац што нам је данас овако како нам је. Наравно, из истих тих и таквих медија стичете утисак да рат никада није ни престао. У том смислу, логично је да је та држава и у сећањима наших саговорника и те како присутна. Али, супротно од онога што им се некако сугерише, Југославија се појављује као некаква не баш идеална, али свакако боља прошлост у односу на ово што се сада живи. Као нешто много боље у односу на садашњост где влада потпуно подивљали капитализам који све ове земље третира као најстрашније колоније, али и много боље у односу на ксенофобију и национализам, константну производњу нетрпељивости, ретрадиционализацију, смањени културни простор, и тако даље – преносе нам своје утиске ауторке.

Неда Кнежевић, директорка Музеја Југославије, која је у години која је прошла била више него активна будући да је, поред изложбеног ангажмана, ова кућа предузимала и интензивне грађевинске подухвате управо на објекту „Музеја 25. мај” где се све ово може погледати, за „Политику” додаје:

– Још нас чекају радови на рестаурацији и конзервације фасада и припадајућих платоа овог дела нашег комплекса, пројекат је завршен, архитекта је Дејан Тодоровић. Очекујемо финансијска средства за ту последњу фазу обнове, тада ће „Музеј 25. мај” још једном бити затворен за посету али након тога ће бити заиста комплетно реновиран, а биће проглашен и за споменик културе, будући да су развијање свести код јавности и друштвена заштита наслеђа неки од великих изазова, можда и пресудни део очувања архитектонског наслеђа.

Она напомиње и да је, када је реч о институцији на чијем је челу, број посетилаца нешто што је, такође, обележило претходних 365 дана, јер је само током последњег викенда у октобру кроз музеј прошло 2.700 људи, а до краја децембра тај број премашио је  130.000.

– Прошла година била је успешна и у области аквизиције, набавили смо значајне предмете којима смо обогатили наше колекције, ту важну активност наставићемо и у 2020. Сам почетак године обележиће више пратећих програма у оквиру изложбе „Деведесете: Речник миграција”, потом ћемо се подсетити 75 година од победе над фашизмом, док изложба „Царски дарови” наставља свој пут, заказана су већ њена гостовања у Аранђеловцу, Скопљу и Ваљеву – закључак је Неде Кнежевић.