Бајка о размаженом олигарховом сину

Још на том лепом, „бебастом” лицу, и у погледу, има трагова младалачке чедности и неке унутрашње чистоте што га „офирају” у оним кључним тренуцима када би требало да изгледа опасно, опако или зло. Говорим о Милошу Биковићу. Филмском лепотану. Нашем глумцу са ореолом филмске звезде и у Србији и у Русији.

Он за разлику од неких других филмских лепотана, рецимо (плавооких) Делона или Бреда Пита, без обзира на то какву улогу да игра, увек изгледа као добар дечко (што без сумње и јесте). Као неко без личног или глумачким тренинзима стеченог „уличног искуства”, толико понекад неопходног на великом филмском платну. Но, године, глумачко и животно сазревање Биковићу ће само ићи у корист...

Сада га гледамо у руском филмском хиту „Слуга” Клима Шипенка. Као Гришу, размаженог јединца руског олигарха (Александар Самојленко) који и новцем и утицајем „пегла” све његове „несташлуке”, све до тренутка када Гриша из обести не сломи ребра поштеном полицајцу. Очевом стрпљењу је крај. Почиње невероватна акција Гришиног преваспитавања и излечења од свих могућих зависности и личних моралних девијација. Почиње занимљиво срочена, окретна Шипенкова комедија (ситком) са поуком и поруком. Духовита модерна бајка о татином сину. Филм који радује и забавља гледаоце.

Почиње, заправо, нека врста руске верзије „Трумановог шоуа”. За потребе извођења 27-годишњег Грише на прави животни пут његов отац, уз помоћ своје симпатије – телевизијске продуценткиње (Марија Миронова) и њеног „откаченог” бившег мужа психолога (Иван Охлобистин), изградиће ван града читаво село – копију једног таквог из 19. века из времена царске Русије и на сваком кораку, и у сваком жбуну поставиће на стотине скривених камера. Попут оних у каквом ријалитију.

Сви, осим Грише, у овом старинском селу богатог руског властелина су професионални глумци. Сценарио се пише из трена у трен и они сваког момента знају шта и како треба да играју док се у почетку Гриша опире овој својој новој реалности, да би већ који тренутак касније показао невероватну способност прилагођавања, што укључује и даље оно „терање по свом”.

Гриша је без интернета, аутомобила, доњег веша, јастука, без свега онога на шта је навикао. Он је сада обични слуга, сужањ, коњушар (а плаши се коња), у свему зависан од добре воље свога господара. Но, чак и тада његова необуздана природа остаје непромењена, његов наопаки систем вредности ненарушен. И чини се да Гриши нема спаса и да је овај скупи очев пројекат преваспитавања начисто пропао када стиже и обрт. Гриша се заљубио у Лизу (Александра Бортич), која је од ветеринарке ангажоване од продукције да брине о коњима и сама морала да постане глумица...

Идеја Шипенковљевог филма „Слуга” у основи је једноставна и баш зато генијална. Измештање времена и простора, интересантан и разигран заплет, очекивани обрт и срећан крај. Уз то, тај заплет у којем се модерно доба судара са прошлим вековима, осим низа комичних ситуација нуди и могућност размишљања о начинима како васпитавати своју децу када више не важи оно – батина је из раја изашла.

Има још једна ствар о којој треба мислити док се слатко смејемо гледајући Биковића као слугу. После тешког инцидента који је проузроковао, тата Гришу не пушта да оде у затвор да одлежи заслужену казну и тамо буде преваспитан. Не, он ће поново потрошити милионе за његов спас, сада на тај „Труманов шоу”. Без обзира на веома добар коначни резултат оваквог родитељско-васпитног потеза, да ли је тако исправно? У стварном животу наравно да није. Али, ово је филм. Снимљен са намером да нас забави, насмеје и освети у име свих жртава сваколиких насртаја богаташких татиних синова.