Дунавски сплав

У једном Кундерином роману јунакиња жели да се на сахрани њеног оца свира тужна песма коју је он много волео, али не би нипошто хтела да се на самој сахрани, пред људима, расплаче. И шта уради? Дан уочи сахране, непрестано пушта ту песму, што се каже „на рипит”, док јој и текст и мелодија не постану само неутрална звучна позадина.

Да, писац је то врло прецизно нотирао: пречесто призивање неког текста или мотива носи са собом опасност да заборавимо његову суштину. Док се Југославија распадала, уз оргијање српског и осталих национализама, често се цитирао и прештампавао Кишов есеј „О национализму”, заправо фрагмент његовог интервјуа с почетка седамдесетих, где он у тренутку кад се национализми у Југославији већ буде, али им глобални контекст још не дозвољава да се фатално распламсају, пише: „Националиста у другима види искључиво себе – националисте. Позиција, рекосмо ли, комотна. Страх и завист. Опредељење, ангажовање, које не изискује труда. Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализам је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан. Наше вредности, националне, националистичке, имају функцију тек у односу на национализам оних других: ми јесмо националисти, али они су то још и више; ми кољемо (кад се мора), али они још и више...”

Читао сам тај текст на десетине пута, али ми се недавно вратило оно осећање као да га читам први пут. Читао сам га након читања тзв. „Апела 88”, у ком неколицина часних људи, скупа са члановима и чланицама интересне заједнице Мила Ђукановића, те уз солидан број корифеја албанског, бошњачког, црногорског и хрватског национализма, оптужује (велико)српски национализам за сва зла која су се десила на Балкану у последњих (најмање) стотинак година, амнестирајући истовремено све остале национализме.

Нико нормалан неће порицати погубне последице српског национализма из последње деценије двадесетог века, међутим маса људи, и то оних који саме себе често сматрају антинационалистима, савршено се уклапа у горецитирани опус: други су за њих листом Срби, а сви Срби су, јелте, националисти, признаћемо евентуално и понеко наше непочинство, али само из поредбених разлога, само да бисмо рекли да су их Срби направили небројено више. Само једну врсту људи они мрзе више од српских националиста, а то су они који се гнушају свих национализама; ако не мрзиш искључиво српски национализам, него су ти гадни и други национализми, то је горе него да си Србин.

Текстови попут „Апела 88” сугеришу да би се Балкан волшебно претворио у Швајцарску само да, ето, нема Србије. Па сам се у том контексту сетио Жозеа Сарамага и његовог романа из 1986. године „Камени сплав”, у коме се у једном тренутку Пиринејско полуострво одвоји од Европе и попут сплава отплови Атлантским океаном. (Отварам заграду само да забележим да би вредело направити компарацију с крајем Кустуричиног „Подземља”). И размишљам како би неко могао да напише роман у коме се територија Србије најпре спљошти и развуче попут кобасице, а да затим тај комад земље отплови кроз Ђердапску клисуру Дунавом ка Црном мору.

Да нестане копна, ту би се нека вода створила, неко огромно језеро због кога би Мађари престали да имају комплекс што немају море. Шта би, међутим, било с осталим (дојучерашњим) суседима Србије, да ли би били срећни? У Сарајеву више не морају да брину да им Београд угрожава територијални интегритет, у Подгорици нема више страха од дестабилизације, у Приштини одахну душом, јер нема кампање за повлачење признања, у Загребу опште одушевљење: нема ко више да оспорава да је стара дубровачка књижевност само и једино хрватска, те да је Иво Андрић хрватски нобеловац.

Не би то било дугог века. Пре или касније морало би да уследи суочавање са чињеницом да се људи и даље исељавају, да влада „бела куга”, да је ваздух ненормално загађен, да харају беда и корупција, да су здравствени и образовни системи на коленима, да је култура на издисају, да никога на свету није брига за овај сврачији закутак, осим у контексту санитарног кордона, који треба да стоји на путу Азијатима и Африканцима као „тврђави Европа”. Не би јадна Србија ни допловила до Црног мора, а интелектуалци из регије би већ саставили нови апел, где би за све проблеме окривили „кукавички бег Србије са места злочина”. Испоставило би се да је Србија нестала баш кад им је највише била потребна, односно да су, као у оној Кавафијевој песми, и Срби били неко решење.

Писац и новинар