Две деценије од убиства Аркана

Позадина убиства Жељка Ражнатовића Аркана, ликвидираног 15. јануара 2000. године у престоничком хотелу „Интерконтинентал”, који се данас зове „Краун плаза”, ни после читаве две деценије, није утврђена. Не зна се ни да ли су Миленко Мандић и Драган Гарић, који су убијени заједно са командантом Српске добровољачке гарде, ликвидирани зато што су били у његовом друштву или из неког другог разлога.

Троструко убиство у престижном београдском хотелу коначан судски епилог добило је седам година после догађаја. Тадашњи Врховни суд Србије је крајем децембра 2007. године преиначио казне које је тројици окривљених изрекао београдски Окружни суд: првооптуженом Добросаву Гаврићу затворска казна је са 30 повећана на 35, док је Милану Ђуричићу Микију и Драгану Николићу Гагију, највиша судска инстанца потврдила казне од по 30 година затвора.

Иако су се одазивали свим судским позивима, Гаврић и Ђуричић нису се 2010. године појавили на изрицању друге по реду пресуде. У судници се нису појавили ни њихови адвокати. Судија Миленко Цвијовић тада је донео решење о одређивању притвора и расписивању потернице за њима.

Једини који се у време изрицања ове пресуде налазио иза решетака је Николић, који је од октобра 2004. године био у београдском Окружном затвору после трогодишњег бекства и хапшења у Аустрији.

Адвокат првооптуженог Гаврића, Вељко Делибашић, рекао је да се његов брањеник на изрицању пресуде није појавио из безбедносних разлога, наводећи да је неколико дана раније добио озбиљне претње.

Од тада, Гаврић и Ђуричић, према доступним информацијама, нису долазили у Србију. Од извршења казне побегли су у Јужноафричку Републику, где су се повезали са тамошњим, али и криминалцима из земље и региона.

Након што је побегао из Србије, према писању медија, Ђуричић је највише боравио у Боцвани, на самој граници са ЈАР. Ту је, према истим сазнањима, имао мали хотел, али није живео само од тога. Од пуштања из притвора до напуштања земље, уочи изрицања правоснажне пресуде, Гаврић, Ђуричић и њихова екипа имали су јак утицај у Лозници и околини, али и на важним местима у Београду. Развили су бизнис од изнајмљивања пословних простора до грађевинарства, угоститељства и експлоатације песка и шљунка.

Државним органима Србије почетком маја 2018. године достављена је званична информација колега из ЈАР-а да је Ђуричић убијен у Јоханесбургу, када су на њега, док је у свом џипу чекао да се упали зелено светло на семафору, пуцале три особе. Гаврић је, према сазнањима које имају домаће истражне службе, још у Африци упркос чињеници да је домаће Министарство правде још пре пет година поднело тамошњим властима захтев за изручење.

Након убиства Ражнатовића и двојице његових пријатеља, много се полемисало о разлозима ликвидације. Као један од могућих мотива помињана је потенцијална опасност коју је командант СДГ представљао по Слободна Милошевића, као и пристанак на сарадњу са Хашким трибуналом. Поред сумњи да је Зоран Ускоковић Сколе наручио убиство Аркана због свађе око поделе милионског трансфера фудбалера Николе Лазетића, као мотив помињало се и то да је део оперативаца Државне безбедности осмислио и подржао Ражнатовићеву ликвидацију. Према информацијама које су објављене у медијима, појединци су указивали да би Аркан могао да се окрене против Милошевића, након што је држава одбила да његовој СДГ одобри да се укључи у борбе на Косову.

Разлог убиства Ражнатовића, међутим, никада није утврђиван.

Хашка оптужница

Оптужницом Хашког трибунала, Ражнатовић се теретио за злочине против човечности и ратне злочине почињене у БиХ. Оптужницом из септембра 1997. године, окривљен је за 22 кривична дела: злочине против човечности, кршење Женевске конвенције о заштити цивила у време рата, као и кршење закона и обичаја рата, почињена у септембру 1995. године у Санском Мосту.

Гарду основао са навијачима Звезде

Жељко Ражнатовић Аркан био је командант Српске добровољачке гарде, коју је 11. октобра 1990. године основало двадесет добровољаца, углавном навијача ФК Црвене звезде, којима је Аркан био вођа. Припадници паравојних снага су се изјашњавали као патриоте којима је био циљ заштита Срба изван граница Србије током југословенских ратова деведесетих година 20. века. Извештаји се не слажу по питању бројности гарде – различити извори наводе од неколико стотина па до више од 10.000 добро увежбаних бораца. Гардисти су се борили у Хрватској (1991–1992) и Босни и Херцеговини (1992, 1995). Штаб гарде и Центар за обуку налазили су се у Ердуту, у источној Славонији, данас делу Хрватске. Српска добровољачка гарда је званично распуштена априла 1996. Поред Аркана, врло важан члан био је и пуковник Милорад Улемек Легија.