Херменеутичар у транзицији

Сопствено, веома запажено, ауторитативно критичко-аналитичко присуство у нашем књижевном животу, Слободан Владушић (1973) потврдио је објављивањем две књиге у једној календарској години. Наиме, прошле године је овај агилни и ангажовани критичар објавио књигу краћих есејистичких и критичких текстова: На промаји („Агора“, Зрењанин) и књигу, како у њеном поднаслову пише, „студија о књижевности“ под необичним називом: Портрет херменеутичара у транзицији („Дневник“, Нови Сад).

Док је у првој књизи хроничарски посвећен аналитичком праћењу развоја и домета прозних дела домаћих писаца у последњој деценији, и то из перспективе која подразумева како поетички тако и социолошки контекст, у другој је он концентрисано окренут осветљавању појединачних тематских аспеката дела изабраних аутора домаће и светске књижевности. Тако су се у његовом херменеутичком видокругу, у десет текстова који чине књигу, огласиле различите, специфичне, теме: прекид писања, дипломатски жаргон, однос урбаности и идентитета, књижевности и моде, те функционисање и статус фигуре компрадора и конвертита. Њиховој актуелизацији он је приступио са широм, изразито модерном, интердисциплинарном теоријском спремом, те наглашеном личном истраживачком заинтересованошћу и еланом.

Износећи у тексту предговора сопствене аналитичке претпоставке, а посебно именујући теоријски „избор по сродству“, аутор је указао да му је настојање да идејно и идеолошки буде у равни савремености, важан правац креативног деловања. Те да његов интелектуално радознао, проницљив аналитички светлосни сноп, који је усмерен ка упоредном испитивању и описивању вредности репрезентативних књижевних дела буде, најпре, доказ постојања „духовног рендгена једног херменеутичара у доба транзиције.“. Односно да, полазећи од претпоставки: Валтера Бенјамина, Пола де Мана, Мишела Фукоа, Едварда Саида и других филозофски настројених аутора, представника модерних теоријско-критичких оријентација: од  постмодернизма и деконструкције доновог историзма и (пост)имаголошке критике, на одабраним примерима испита функционисање сасвим конкретних теоријских претпоставки. И то тако да књижевност, њено постојање, тумачење и разумевање, основано и уверљиво буде доведено у везу са чињеницама конкретне појавности или феноменима из ширег друштвеног домена.

Такав самосвесно одабрани херменеутички приступ Владушић је, скрупулозно, учинио методолошки основаним, стилски прегнантним и значењски отвореним, но одређеним, јасним. Обликујући, при том, властити исказ на начин који није ни потпуно академски ни сасвим независно есејистички већ је, најчешће, стилска и реторичка мешавина ова два поступка, онје успео да функционално искаже и перманентни ангажовани однос према изабраном предмету. Због тога је читалац у прилици да увиди како он са доминантним идеолошким обрасцима (модерним симулакрумима)непрестано успоставља активан полемички однос.Историја и идеологија, социологија и филозофија, напоредо са књижевном естетиком, једнако су овом аутору занимљиви и изазовни за тумачење, колико и теоријске и критичке моде качијемјерелативизму он, често, полемички окренут.

Тако у парадигматичном тексту: „Евгеније Оњегин и мода“ Владушић, поред одређене типологије моде коју суверено успоставља, исту разуме и оцењује као опонента стабилном идентитету. Док у тексту посвећеном разматрању Андрићеве приповетке „Пут Алије Ђерзелеза“ инвентивно уочава начин на који, индиректно, овај велики писац изграђује лик свог јунака као опреку подразумеваном епском модусу. Исти степен аналитичке сасређености на одређене поетичке појединости, овај аутор исказује и када тумачи Андрићеву приповетку „Чаша“, роман „Госпођица“ и, у светлу бављења дипломатским језиком, роман „Омерпаша Латас“. Док је у веома сугестивној анализи „Романа о Лондону“ Црњанског, између осталог, чинио и јасне, аргументоване корекције ранијих анализа, као што је у анализи Пекићеве антрополошке трилогије бивао усмерен и на опис духовне ситуације времена захваћене у романима који је чине. Или на апорије и кризе виђења у њој и у вези са њом. Потом и на „активни хуманизам“ Цветана Тодорова у књизи „Несавршен врт“.

Један цитат из тог текста могао би да, условно, опише природу Владушићевог херменеутичког настојања: „Бити теоријски релевантан данас значило би бити опредељен, односно писати не више у име научне објективности, већ у име неког сада.“ А његов приступ, истина, јесте и научни, но критички и полемички опредељен, али и непрестанце окренут савременим есејистичком поимању и третману релевантних тема и феномена: идентитету, перцепцији, постмодерној релативизацији, традицији... Због тога је ова његова самоуверено исписанакњига која, из перспективе садашњег времена и актуелних књижевнотеоријских и филозофских система, уверљиво доприноси разумевању и подстиче на креативније читање разматраних дела,изразитоподстицајна, вредна и битна.