Hermeneutičar u tranziciji

Sopstveno, veoma zapaženo, autoritativno kritičko-analitičko prisustvo u našem književnom životu, Slobodan Vladušić (1973) potvrdio je objavljivanjem dve knjige u jednoj kalendarskoj godini. Naime, prošle godine je ovaj agilni i angažovani kritičar objavio knjigu kraćih esejističkih i kritičkih tekstova: Na promaji („Agora“, Zrenjanin) i knjigu, kako u njenom podnaslovu piše, „studija o književnosti“ pod neobičnim nazivom: Portret hermeneutičara u tranziciji („Dnevnik“, Novi Sad).

Dok je u prvoj knjizi hroničarski posvećen analitičkom praćenju razvoja i dometa proznih dela domaćih pisaca u poslednjoj deceniji, i to iz perspektive koja podrazumeva kako poetički tako i sociološki kontekst, u drugoj je on koncentrisano okrenut osvetljavanju pojedinačnih tematskih aspekata dela izabranih autora domaće i svetske književnosti. Tako su se u njegovom hermeneutičkom vidokrugu, u deset tekstova koji čine knjigu, oglasile različite, specifične, teme: prekid pisanja, diplomatski žargon, odnos urbanosti i identiteta, književnosti i mode, te funkcionisanje i status figure kompradora i konvertita. Njihovoj aktuelizaciji on je pristupio sa širom, izrazito modernom, interdisciplinarnom teorijskom spremom, te naglašenom ličnom istraživačkom zainteresovanošću i elanom.

Iznoseći u tekstu predgovora sopstvene analitičke pretpostavke, a posebno imenujući teorijski „izbor po srodstvu“, autor je ukazao da mu je nastojanje da idejno i ideološki bude u ravni savremenosti, važan pravac kreativnog delovanja. Te da njegov intelektualno radoznao, pronicljiv analitički svetlosni snop, koji je usmeren ka uporednom ispitivanju i opisivanju vrednosti reprezentativnih književnih dela bude, najpre, dokaz postojanja „duhovnog rendgena jednog hermeneutičara u doba tranzicije.“. Odnosno da, polazeći od pretpostavki: Valtera Benjamina, Pola de Mana, Mišela Fukoa, Edvarda Saida i drugih filozofski nastrojenih autora, predstavnika modernih teorijsko-kritičkih orijentacija: od  postmodernizma i dekonstrukcije donovog istorizma i (post)imagološke kritike, na odabranim primerima ispita funkcionisanje sasvim konkretnih teorijskih pretpostavki. I to tako da književnost, njeno postojanje, tumačenje i razumevanje, osnovano i uverljivo bude dovedeno u vezu sa činjenicama konkretne pojavnosti ili fenomenima iz šireg društvenog domena.

Takav samosvesno odabrani hermeneutički pristup Vladušić je, skrupulozno, učinio metodološki osnovanim, stilski pregnantnim i značenjski otvorenim, no određenim, jasnim. Oblikujući, pri tom, vlastiti iskaz na način koji nije ni potpuno akademski ni sasvim nezavisno esejistički već je, najčešće, stilska i retorička mešavina ova dva postupka, onje uspeo da funkcionalno iskaže i permanentni angažovani odnos prema izabranom predmetu. Zbog toga je čitalac u prilici da uvidi kako on sa dominantnim ideološkim obrascima (modernim simulakrumima)neprestano uspostavlja aktivan polemički odnos.Istorija i ideologija, sociologija i filozofija, naporedo sa književnom estetikom, jednako su ovom autoru zanimljivi i izazovni za tumačenje, koliko i teorijske i kritičke mode kačijemjerelativizmu on, često, polemički okrenut.

Tako u paradigmatičnom tekstu: „Evgenije Onjegin i moda“ Vladušić, pored određene tipologije mode koju suvereno uspostavlja, istu razume i ocenjuje kao oponenta stabilnom identitetu. Dok u tekstu posvećenom razmatranju Andrićeve pripovetke „Put Alije Đerzeleza“ inventivno uočava način na koji, indirektno, ovaj veliki pisac izgrađuje lik svog junaka kao opreku podrazumevanom epskom modusu. Isti stepen analitičke sasređenosti na određene poetičke pojedinosti, ovaj autor iskazuje i kada tumači Andrićevu pripovetku „Čaša“, roman „Gospođica“ i, u svetlu bavljenja diplomatskim jezikom, roman „Omerpaša Latas“. Dok je u veoma sugestivnoj analizi „Romana o Londonu“ Crnjanskog, između ostalog, činio i jasne, argumentovane korekcije ranijih analiza, kao što je u analizi Pekićeve antropološke trilogije bivao usmeren i na opis duhovne situacije vremena zahvaćene u romanima koji je čine. Ili na aporije i krize viđenja u njoj i u vezi sa njom. Potom i na „aktivni humanizam“ Cvetana Todorova u knjizi „Nesavršen vrt“.

Jedan citat iz tog teksta mogao bi da, uslovno, opiše prirodu Vladušićevog hermeneutičkog nastojanja: „Biti teorijski relevantan danas značilo bi biti opredeljen, odnosno pisati ne više u ime naučne objektivnosti, već u ime nekog sada.“ A njegov pristup, istina, jeste i naučni, no kritički i polemički opredeljen, ali i neprestance okrenut savremenim esejističkom poimanju i tretmanu relevantnih tema i fenomena: identitetu, percepciji, postmodernoj relativizaciji, tradiciji... Zbog toga je ova njegova samouvereno ispisanaknjiga koja, iz perspektive sadašnjeg vremena i aktuelnih književnoteorijskih i filozofskih sistema, uverljivo doprinosi razumevanju i podstiče na kreativnije čitanje razmatranih dela,izrazitopodsticajna, vredna i bitna.