Бекет са балканa

ИНТЕРВЈУ
Специјално за „Политику” од дописника Танјуга 

– Париз ми је добродошао да променим немачки ваздух – каже Дејан Дуковски, македонски драмски писац који се одавно отиснуо европским друмовима. – Нисам прекинуо везе са Скопљем, где ми је и даље кућа, али ми досади кад сам дуго на једном месту. Никад се нисам одрицао свог идентитета, али никада нисам ни инсистирао на томе да му дам неку посебну истину или естетику. Ако неко узме да ради мој текст, то треба да буде зато што он функционише, а не зато што представља рецепт за неки проблем геостратешког или политичког карактера. Не размишљам тако. Када ме неко пита одакле сам, најлакше ми је да кажем да сам из позоришта. Можете да будете из Јужне Африке, а да разумете о чему текст говори.

Са овим уметником разговарали смо у стану у париском Мареу, где је за тренутак спустио кофере, добивши једногодишњу стипендију од овог града, уз звуке „новог таласа”, који је прилично утицао на развој његовог карактера, каже.  Од „Пакет аранжмана”, „Лајбаха”, преко Џонија Штулића… „та сцена у бившој Југославији је била можда најбоља после британске, то је била и јавна истина тих година”.

Повод је објављивање његових драма на француском и нови комад, „Празан град”, који је преведен на дански, а преводи се и на француски, енглески  и немачки. Oвај комад урадио је за данско позориште и он је изведен прошле године, са Дејаном Цукићем, глумцем пореклом из Црне Горе који је звезда у Данској. Ускоро ће бити постављен и у Сплиту и Скопљу. За Данце је написао и монодраму „Хомеров сан”,  као и кратки комад „Галилео Галилеј”, део трилогије по мотивима сценарија Петера Хандкеа за филм „Небо над Берлином”, која је изведена у позоришту „Бети Нансен” у Копенхагену.

У Хамбургу је урадио представу „Дракула”, по мотивима истоименог романа Брема Стокера, коју је у Марибору поставио Александар Поповски. У Берлину следи премијера  „Бурета барута” у октобру. У Немачкој му излази књига. У Француској су поставили „Буре барута” и „Маму му јебем...”

Већ дуже је одсутан са београдске сцене, последњи пут у „Ступици” му је игран комад „Друга страна”, али, каже,  Београд осећа као своју сцену, своју публику, свој град. Ту је „Буре барута“ први пут доживело успех, у њему има пуно пријатеља, добро га познаје. „То је град који воли позориште и мени је веома значајан.“
 
Колико се разликују немачка и француска позоришна сцена данас?

Немачко позориште је више физичко, а у Француској влада врло прецизна позоришна семантика, експлицитна, експресионизам сцене је врло јак. Немачка је репрезентативнија од Француске што се тиче експерименталног погледа на позориште. У сваком немачком граду постоји једно или два позоришта која добијају паре од државе и не јуре комерцијални успех. У великим француским позориштима, попут „Комеди Франсез“, постављају Боба Вилсона, али то је пуцање на сигурно. За разлику од Немачке, експериментисање је ретко.

Ко је извршио највећи утицај на Вас?

Љубав према енглеској драми сам наследио од свог професора Горана Стефановског, који сада предаје у Енглеској. Он је био ђак Пинтера, Бонда, који су на мене огромно утицали.
 
И у „Празном граду”, као и у претходним драмама, хумор разбија трагични контекст, наглашавајући апсурдност ситуације….

Покушао сам да прикажем позитивне ликове у ратним околностима, да би хумор био у потпуном контрасту са трагичном ситуацијом. Хумор функционише боље када је у судару са трагичним, то је Шекспир одлично знао.

Данци су се смејали гледајући представу, не разумевши како могу да се смеју када су ствари о којима је реч страшне. Публика воли да плаче и да се смеје, ако при том кажеш нешто паметно онда је то одлично…
 
На сцени су два брата, у различитим униформама…Да ли је то алузија на Македонију, на Балкан?

То је стереотип, два брата, на две стране, у две војске. У питању може да буде и рат између америчког југа и севера, то је само почетна ситуација. Ради се о позитивним ликовима који воле живот. Проблем је што имају само једну ноћ и морају да умру, али они воле живот и боре се.
Бекетова драма „Чекајући Годоа“ је поставила велика питања о начину размишљања. Није битан рат, већ шта је ту смисао. Са друге стране, свиђа ми се идеја да позориште некада коментарише, детерминише ствари и покушава да пронађе извесну истину, смисао деловања, јер позориште је деловање. Добра је та савест позоришта. 
 
Тема насиља је и овде присутна, у позадини…

Насиље није толико присутно колико страх од насиља или ситуације могућег насиља. Насилан је контекст, а онда насиље некад преузима контролу над људима. То је степен реализма који је присутан, насиље које постоји свуда. 
 
Радња се одвија у празним просторима, у празном борделу, празној коцкарници, празном позоришту….

У комаду постоји десетак простора, иако је у питању једна ноћ. Структура је на неки начин попут филма „Страх и параноја у Лас Вегасу“. Они прођу мост, улицу, треба им ресторан, траже коцкарницу, али и позориште, иду у цркву, у банку, али не да узму чекове него да је опљачкају. У таквој ситуацији новац губи смисао, исто као што празно позориште и празан бордел немају смисла. Хтео сам да нађем варијанту простора која обухвата некакав смисао живота.
 
Апсурд је изразит у сцени у којој читају старе-нове информације из новина са натписима „Живот дамо, камен не дамо”, коментаришући да се историја понавља…

Ситуација нема смисла од почетка, као што све оно што се десило нама у бившој Југославији нема никаквог смисла када се данас посматра. Можда бисмо сада ми били нека фина земља, а не задњи у Европи. Али ми смо људи глупи, иначе се не би дешавало опет и опет исто, као са малим дететом; можеш сто пута да му кажеш не дирај ринглу, опећи ћеш се, али док то не уради нема страха.
 
Да ли има смисла повезивати бивши југословенски простор данас?

Само културно, политички нема шансе. Ако уђемо у Европу која нам је свима најближа, мораћемо да живимо заједно. Али ретроградна, ступидна идеја свих ових ратова и трагедија нам више не дозвољава да размишљамо логично, толико је оно што се десило страшно. Ми смо блиски, имали смо заједничку историју и зато не могу да схватим да данас клинци у Македонији врло тешко разумеју српскохрватски.