Младост и љубав прве се штите

Шта се скрива иза наслова „Представа о детету у српској култури”, који је дат овој књизи? Књигу је написао др Жарко Требјешанин, психолог по образовању, етнолог и антрополог по изучавањима. Оно што је др Требјешанин у овој књизи открио својим читаоцима, то су његова велика и разноврсна знања из наука којима се бави. Оно што, можда, није желео да открије, то су његове уметничке и књижевне склоности и способности. Може се наслутити, ипак, да су оне морале утицати на замисао о овој књизи, док је била у настајању; да су је морале обликовати кад се остваривала у свом коначном облику; оне се, те прикривене склоности и способности, налазе и у самом избору наслова ове научне студије. Наиме, уз несумњиву научност и стручност у областима којима се бави, чини се да у начину тумачења и организовања обимне научне грађе коју нам Жарко Требјешанин овде излаже, постоји у овој књизи и елеменат првенствено књижевног начина смишљања по низовима, сређивања и представљања те грађе. Отуда и утисак да наслов „Представа о детету у српској култури” подразумева, као део основне замисли из које је настала ова књига, причу о томе како је наш народ, током векова, изградио један чврст одбрамбени систем, сав од магијских радњи, којима се штити све што је неопходно за његов опстанак и даље постојање.

У редоследу који је одабрао Требјешанин, прво се штите младост и љубав: млади љубавни пар који ће постати брачни пар, а затим плод њихове љубави пре но што постане и када постане живо дете. С тим и почиње прича о магијској заштити детета и његове мајке, тј. о радњама којима се штити дете и мајка од сила што им прете са стране зла. У основи овог система заштите, изграђеног у нашем народу, његово је древно анимистичко веровање по којем је целокупна стварност прожета и настањена духовима или душама, веровање да је та стварност у извесном смислу жива, што значи да су и представници зла у томе свету живи: да живе у биљкама, у животињама, као и у свим елементима који нас окружују, а у она основна четири – ваздуху, води, ватри и земљи – на првом месту.

Човек, као живо биће, у непрекидној вези са видљивим и невидљивим бићима која настањују овај свет, па је с тога и непрекидно изложен, савременим језиком речено, њиховим позитивним и негативним зрачењима. У старој, умногоме анимистичкој култури нашег народа, како нам то узбудљиво излаже Жарко Требјешанин, дете, и кад се зачиње, и кад се обликује у плод, и кад долази на свет, изложено је том сплету различитих утицаја од којих га треба заштитити. Оно што др Жарко Требјешанин не истиче одвише, а што је ипак све време присутно, као подтекст препун значења – нарочито у првом и другом делу његове књиге – уверење је које дели са древним познаваоцима народне мудрости: да је све оно што је покретачко и стваралачко посебно подложно утицају злих сила.

Зато аутор ове књиге обраћа и посебну пажњу на скупове магијских радњи којима се штите носиоци онога што је суштински добро и племенито: млади пар, младић и девојка, у часовима сусретања са љубавном чежњом, затим љубавни пар у тренутку венчања, освештења њихове љубави, затим дете као плод те љубави. Према анимистичким веровањима нашег народа које излаже др Требјешанин, човек и жена у међусобном тражењу и спајању, у драгоценим тренуцима свог живота, највише су изложени уништавајућим силама зла, као што је то и дете када долази на свет. Доброта и беспомоћност, готово у подједнакој мери, изазивају бес мрачних сила, и зато их треба сачувати строгим придржавањем предвиђених магијских радњи. Књижевни стваралац је онај који је у научнику Жарку Требјешанину преузимао првенство у одлучивању када је требало изабрати најлепше и најтајанственије магијске радње што се примењују у свим тим приликама, и представити их савременом читаоцу. Он је непогрешиво бирао и примере језичке магије који звуче, не једном, као најчистија поезија.

У жељи да предочим какве све драгоцености садржи ова студија др Жарка Требјешанина, наводим само једно веровање из мноштва сличних:

„За одржавање деце” – каже он – „као моћно магијско средство користе се и извесне вербалне формуле у Хомољу, када бабица дете провуче кроз обруч или точак од кола и зањише га три пута према истоку, онда она три пута, стојећи на прагу, упита породиљу: ’Волиш ли сунце, ја ли месец?’, а породиља, скривена иза врата, сваки пут одговара: ’Сунце!’ На Косову жена којој умиру деца новорођеном детету стави минђушу на кућном прагу, уз овај благослов: ’Као што преко овога прага који је много година ту, пређе много ногу, тако и ово новорођенче да буде дугог века и да поживи дуго година!’ Неке породиље запоје дете вином и изговоре три пута ове речи: ’Кад у свету нестане хлеба, вина, квасца и петлова гласа, онда се овом детету живот одузео!’ Срби на Косову кад чују да је нероткиња успела да роди дете, да би дете било дугог века ухвате се за неки гвоздени предмет и кажу: ’Да живи дете!’”

Данас је неопходно обновити сазнања о веровањима Срба на Косову: о некадашњим веровањима некадашњих Срба. Можда је то пут да се обнови и наше садашње веровање у могућност постојања будућих заштитних радњи будућих Срба на Косову и ван Косова.

Научник и истраживач је, у др Жарку Требјешанину, истражио, средио и протумачио ову обимну грађу о магијским поступцима нашег народа у заштити детета, од његових првих дана до ступања у зрелост. Али, писац и стваралац у њему је изабрао примере чудесне менталне и вербалне снаге који делују као извор духовних моћи. Стога је ова књига, која је истражила веровања нашег народа у прошлости, неопходна и за веровање у његову будућност.

Предговор књизи Жарка Требјешанина Представа о детету у српској култури, Софос, Београд, 2008