Возови пролазе, а ми не чујемо

Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Милан Ристовић, професор Београдског универзитета, на Катедри за савремену и општу историју Филозофског факултета у Београду, наш је саговорник поводом ових питања. Професор Ристовић, поред осталог, аутор је књига и монографија „Немачки нови поредак и Југоисточна Европа, 1940/41–1944/45”, „У потрази за уточиштем. Југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941-1945“, „Обични људи, прилози за историју“, и других.  

Како тренутно видите положај Србије у Европи?

Посматрајући сопствени положај, склони смо да га видимо бољим него што он објективно јесте. Мислим да је он вишеструко незадовољавајући. Србија се данас налази, по многим параметрима, на неприхватљиво ниским позицијама у односу на друге европске државе. Српска држава и друштво су и даље пред огромним задатком да морају да поправе, не само неповољну слику која је о њима створена током деведесетих, што је дуготрајан и крајње озбиљан посао који ће, бојим се, морати да настави и генерација која је током деведесетих година прошлог века тек била рођена. Овакво стање ствари тражи да, без додатног губљења времена и оклевања, буде настављено убрзано „хватање корака” са процесима друштвеног и економског опоравка, преко потребног за залечење једног осиромашеног и исцрпљеног друштва и успешно окончање процеса његове темељне демократизације и пуно укључење у европске интеграције. То, као предуслов, тражи и једну анализу свих страна наше стварности, суочавање са потпуним пописом проблема, ослобођеног националпатриотске реторичке козметике – без обзира на то колико би резултати овог посла могли да буду неугодни и болни. Међутим, отварањем последње фазе косовске кризе, Србија и њени односи са већином држава Европске уније и САД, због њиховог признања отцепљења Косова, поново су доведени у веома сложену и неповољну ситуацију са доста кризног потенцијала, што се неизбежно одразило и на даље компликовање унутрашњеполитичких односа, као и заоштравање питања у вези са перспективом односа са ЕУ.

Видите ли излаз из тренутне политичке кризе у Србији?

Српско друштво је изашло из деведесетих дубоко подељено око свих кључних питања (од одговорности за катастрофалну политику са свим њеним консеквенцама, преко метода и дубине мера потребних за његову демократску обнову, до тога како и под којим условима Србија – и у најекстремнијој варијанти, да ли уопште треба да настави процес приближавања ЕУ). Утисак о земљи која је показала снажну вољу да начини позитиван, драматичан искорак из „сиве зоне” у којој се налазила током деведесетих, био је видно поправљен после 2000. године. То је прекинуто убиством Зорана Ђинђића.

Оно што је затим уследило на српској политичкој сцени, чије смо нове фазе ових дана сведоци, допринело је да у свету поново превлада слика о српском друштву, као нестабилном и расцепљеном на два непомирљива табора. Овај утисак је допуњен и указивањем на непостојање јасног, минималног друштвеног и политичког консензуса око тога на коју страну и којим путем треба извести Србију из оваквог положаја. Тренутни распоред снага такође говори о наставку неизвесног и опасног балансирања наше политичке стварности на танкој жици између две политичке опције, демократске и народњачке, али и о померањима, груписању и пактирању у доскоро незамисливим комбинацијама. На српској политичкој елити лежи највећа одговорност да пронађе решења која ће прекинути овај зачарани круг у којем се крећемо у складу са оним „један корак напред, два назад”, заглушени отровном партијском пропагандном лексиком, од које не чујемо како поред нас пролазе возови – које настављамо да пропуштамо. У сваком случају, не можемо се жалити да нам недостаје узбуђења.

Колико опредељење за Европу значи усмереност ка Западу?

Нисам сигуран да је данас сасвим оправдана даља употреба појмова које смо наследили из времена хладног рата, насталих у једној потпуно другачијој, не само политичкој констелацији. Исток и Запад имали су тада јасну идеолошку и геополитичку конотацију и границе (уз мноштво других разлика). Све промене на европском континенту, после пола столећа дубоке подељености, неминовно су утицале и на промене у схватању и новом одређењу ових појмова. Оно што је до јуче, како се чинило, било непомерљиво и зацементирано као Исток, као што је случај са бившим чланицама совјетског блока, данас је, њиховим уласком у Европску унију „позападњачено”. Тако су и неки наши, по усуду географије источни суседи, у односу на положај у којем се сада налази Србија, постали, први пут – део Запада. Он се, иначе, када је Европа у питању, схвата као нешто што је одређено припадношћу овој новој, већинској заједници европских народа, и све ређе се назива тим данас прилично замућеним појмом. Друго је питање, како се и зашто у српском политичком „новоговору”, који се ни уз најбољу вољу не може назвати јасним и прецизним, задржало толико старог хладноратовског набоја и убеђења о опстанку подела које више нису део политичке реалности.

Колико је Србија у својој историји заиста била на истоку?

Део овог комплекса је и постојање конфузије у схватањима где Србија треба да „припада”; да ли је то Исток (под којим се обично, подразумева само Русија, којој се на тај начин, игнорантски одриче њена огромна улога у европској историји и култури и истиче само њен православни карактер) или је то Запад, односно ЕУ. Сложио бих се са тврдњом да је дилема око искључивог избора и везивања за једну од две опције неприродна, политички и цивилизацијски погрешна. Србија је, својим положајем, од најранијих периода своје историје, увек била простор где су се сусретали, преплитали и сударали различити, на први поглед, често противуречни утицаји и „модели”: цивилизацијски, религијски, политички, идеолошки… Сваки од њих је оставио о себи трага, утичући, у мањој или већој мери, у обликовању српског друштва и државе, њене политике, културно-историјског профила и неминовно, онога што чини нашу свакодневицу и понашање.

Више здраворазумског прагматизма у односу према (тадашњим) силама и утицајима на западу и истоку показивали су српски средњовековни владари, о политичарима обновљене српске државе у 19. и почетком 20. века да и не говоримо, када она прима и прихвата европске утицаје и идеје, тежећи да стане у ред модерних европских држава. Српска политичка елита је била свесна проблема и мука модернизације, али и стално присутног „двојства” свог идентитета. Сама чињеница која довољно говори у прилог сложености „српског случаја” је да је до 1918. готово половина нашег народа живела у државним и цивилизацијским оквирима једне од најстаријих европских држава, Хабзбуршкој монархији, док је друга половина била, формално, до проглашења пуне независности Србије 1878. део Османског царства. Ова манихејски схваћена дихотомија је сишла и на београдске зидове на којима један поред другог стоје графити: „Не у ЕУ” и иронични одговор на ову тврдњу: „Идемо у Азију!”.

За Србију је важно успостављање доброг односа са земљама у региону. Како видите тај процес и да ли је он обостран?

Сарадња Србије са својим окружењем је потреба и нужност, што свакако треба да важи из истих разлога и за другу страну. Данашњи ниво сарадње бивших југословенских република, сада суседних држава, у неким областима (првенствено у привреди, култури) доказује сву парадоксалност наше најновије прошлости. Живот у заједничкој држави и сложене историјске, етничке, језичка и културне везе и сродство није било могуће у потпуности избрисати, нити неутралисати, упркос крајње негативним искуствима из скорашњих ратних сукоба. Ово сложено искуство, као и чињеница да је у свакој од суседних држава наставио да живи знатан број, сада у статусу „мањинских народа”, припадника „матичних народа”, намеће се као предност за нормализацију односа. Ипак, много је теже од склапања профитабилних послова између дојучерашњих „заклетих непријатеља”, али и неопходно за постављане на чврсто тле односа међу суседима, проћи кроз све фазе процеса утврђивања и преиспитивања одговорности за учињене злочине током деведесетих, кажњавање криваца, да би се дошло до помирења и праштања. За то је поред политичког диктата и времена, потребно искрено саосећање, отвореност и сарадња свих укључених страна.