Највећа претња

Ка­да је 1998. Ме­длин Ол­брајт, та­да­шњи аме­рич­ки др­жав­ни се­кре­тар, вр­ши­ла при­ти­сак на европ­ске ко­ле­ге да по­др­же бом­бар­до­ва­ње Ср­би­је, је­дан од тих ко­ле­га је од­го­во­рио да њи­хови адво­ка­ти ни­су ус­пе­ли да на­ђу прав­ни основ за по­др­шку напа­ду НА­ТО-а на Ср­би­ју, а она је на то на­вод­но од­го­во­ри­ла: „Па, ан­га­жуј­те но­ве адво­ка­те”. На кра­ју су сви европ­ски са­ве­зни­ци у НА­ТО-у на­шли пра­ве адво­ка­те и сви зна­мо шта се до­го­ди­ло у мар­ту 1999. Овај јед­но­ста­ван, али опа­сан ко­мен­тар одража­ва кон­сен­зус ко­ји се по­ла­ко по­ја­вљу­је ме­ђу за­пад­ним по­ли­ти­ча­ри­ма, ди­пло­ма­та­ма и ин­те­лек­ту­ал­ци­ма кад је у пи­та­њу схва­та­ње де­мо­кра­ти­је. Про­сто ре­че­но, њи­хов став је да је де­мо­кра­ти­ја ту да њи­ма слу­жи и да је де­мо­крат­ско све оношто слу­жи њи­хо­вим по­тре­ба­ма. Де­мо­кра­ти­ја је оно што они ка­жу да је де­мо­кра­ти­ја.

Исти је слу­чај и кад су пи­та­њу пра­во (до­ма­ће и ме­ђу­на­род­но) и њи­хо­ви и ту­ђи уста­ви. Пре­дсед­ник Буш је то уз­ди­гао до ни­воа аро­ган­ци­је или чак пре­зи­ра ка­да је ми­ни­стар­ство прав­де из­да­ло зва­ни­чан до­ку­мент који гра­ђа­не ли­ша­ва њи­хо­вих гра­ђан­ских и устав­них пра­ва, одо­бра­ва тор­ту­ру при­ли­ком са­слу­ша­ња при­тво­ре­ни­ка и омо­гу­ћа­ва вла­ди САД да нео­гра­ни­че­но др­жи у при­тво­ру стра­не др­жа­вља­не не от­кри­ва­ју­ћи зашто су при­тво­ре­ни. Осим то­га, пред­сед­ник Буш је даоно­во ту­ма­че­ње аме­рич­ког уста­вати­ме што пот­пи­су­је за­ко­не ко­је Кон­грес усва­ја, али исто­вре­ме­но кроз спе­ци­јал­не пред­сед­нич­ке ука­зе мо­же да из­у­зме се­бе и свој пер­со­нал од тих истих за­ко­на.

Ка­да го­во­ри­мо о овом „но­вом” или пост­де­мо­крат­ском по­на­ша­њу ва­жно је пре­и­спи­та­ти мен­та­ли­тет и ин­те­лек­ту­ал­но оправ­да­ње за ова­ко недемо­крат­ско по­на­ша­ње. Мен­та­ли­тет или иде­о­ло­ги­ја ко­ја сто­ји иза ова­квог вла­да­ња под­се­ћа ме на ве­ха­би­је, та­ли­ба­не, па чак и на са­мог Оса­му бин Ла­де­на. Сви они твр­де да је ве­ћин­ско ту­ма­че­ње „пра­ве” ве­ре и де­мо­кра­ти­је у осно­ви не­тач­но и је­ре­тич­ко и да ће са­мо пра­во ту­ма­че­ње и при­ме­на њи­хо­вих прин­ци­па во­ди­ти у спа­се­ње. На­рав­но, пра­во ту­ма­че­ње је оно ко­је да­је гру­пи­ца по­је­ди­на­ца са ци­љем оства­ре­ња соп­стве­них ин­те­ре­са. У то­ме је кључ, јер они ко­ји се за­ла­жу за ову вр­сту де­мо­кра­ти­је ве­ру­ју да су њи­хо­ви ин­те­ре­си не­де­љи­ви од ин­те­ре­са др­жа­ве и на­ро­да. У њи­хо­вим очи­ма њи­хов успех је је­ди­на на­да за мир, на­пре­дак, па чак и де­мо­кра­ти­ју.

По тој де­фи­ни­ци­ји ни­је до­во­љан успех, би­ло по­ли­тич­ки би­ло еко­ном­ски; они мо­ра­ју до кра­ја да уни­ште сва­ког не­при­ја­те­ља и да ели­ми­ни­шу сва­ко про­ти­вље­ње. Све то ра­де са ве­ли­ким мо­рал­ним убе­ђе­њем да оба­вља­ју бож­ји по­сао и да су је­ди­но они пра­ве „де­мо­кра­те”. Сва­ко ко се с њи­ма не сла­же не­вер­ник је и не­при­ја­тељ. Учвр­шћи­ва­ње и одр­жа­ње на вла­сти је њи­хов ra­i­son d`e­tre. Љу­ди ко­ји их не по­др­жа­ва­ју су вред­ни жа­ље­ња, јер не раз­у­ме­ју да они све што ра­де ра­де да њи­ма бу­де бо­ље.Ови по­ли­ти­ча­ри и вла­ди­ни функ­ци­о­не­ри за­пра­во жр­тву­ју нај­бо­ље го­ди­не свог жи­во­та да би ра­ди­ли „оно што је нај­бо­ље” за њи­хов на­род. Ка­да их љу­ди сме­не на из­бо­ри­ма, он­да ови љу­ди по­ка­зу­ју пра­ви пре­зир и его­и­зам ко­ји сто­ји иза њи­хо­вог по­на­ша­ња, па за­кљу­чу­ју да ће би­ра­чи до­би­ти оно што „за­слу­жу­ју” и да ће пла­ти­ти то што су из­да­ли је­ди­не пра­ве бра­ни­те­ље и при­ја­те­ље.

Ова­кав тренд вла­да­ња се ши­ри по це­лом све­ту и пред­ста­вља мо­жда нај­ве­ћу прет­њу вла­да­ви­ни за­ко­на и гра­ђан­ских пра­ва у 21. ве­ку. Већ нам је до­нео Гван­та­на­мо, је­дин­стве­ност као ар­гу­мент у ме­ђу­на­род­ном пра­ву (ко­ји САД и не­ке зе­мље ЕУко­ри­сте у слу­ча­ју не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва) и прак­су „пре­пу­шта­ња” (ра­ди се за­пра­во о кид­на­по­ва­њу и при­тва­ра­њу стра­них др­жа­вља­на). Ако се ни­ко не су­прот­ста­ви, до­не­ће нам ауто­крати­ју, по­ли­тич­ки про­гон и но­ве су­ко­бе. За­то је чак и за ма­лу зе­мљу као што је Ср­би­ја пи­та­ње ко ће до­ћи на власт ма­ње ва­жно од пи­та­ња зашто они же­ле власт и ка­ко ће до ње до­ћи.