Лоше управљање водама

Савез инжењера и техничара Србије у мају 2018. године прославио је 150 година постојања. Том приликом је, између осталог, објавио Зборник радова са научног скупа под покровитељством Српске академије наука и уметности, под насловом „Прошлост, садашњост и будућност инжењерства и архитектуре у Србији”.

Не потцењујући значај других области инжењерства, овде бих указао на област изградње хидротехничких система и њихов значаја за развој земље. Ако ту област оквирно назовемо „Управљање водама”, онда у ономе што је побројано у Зборнику, пада у очи да смо у том сегменту, а ту спадају велике бране, акумулације, регулације водених токова, обалоутврде, уставе, преводнице, канали, хидроелектране, копови, мелиорациони системи, објекти водовода и канализације, каптаже и коришћење термалних вода, дакле, да смо ту вредно учећи од 1945, избили осамдесетих година у светски врх у градњи тих објеката и пратећој индустрији и опреми. Како стоји у закључцима, данас смо једна од најзаосталијих земаља у том погледу, са тенденцијом даљег пропадања. У закључцима се такође наводи да смо једна од ретких земаља у свету која нема стабилне изворе прихода, из којих би се сектор вода могао дугорочно планирати, нити постоји надлежно министарство које би се на адекватан начин бавило тим проблемима. Додамо ли томе очигледне климатске промене, све екстремније и чешће периоде суша или поплава, ситуација постаје алармантна, пошто држава очигледно није схватила значај улагања у хидротехничке објекте и системе.

Мирослав Симеуновић Симеун,
архитекта, Београд