Шеик пред судом

„Не желим да ме бране безбожници... Радије ћу умрети смрћу великомученика.” Уводно изјашњавање главнооптуженог шеика Халида Мухамеда пред војним трибуналом САД, у бази америчких маринаца у Гвантанаму, на Куби, преусмерило је ток процеса у нежељеном правцу, посматрано из угла Вашингтона.

Верски фанатик, самозвани ратник по вољи Алаха, шеик Мухамед био је мозак серије терористичких атентата које су 11. септембра 2001. завиле САД у црно. Оптужба га терети за 31 злочин. Ван сваке је сумње да сноси одговорност за смрт више хиљада невиних жртава. Ипак, његова недела остаће забележена као терористички акти који су отворили ново поглавље у ограничавању демократских слобода широм Запада. Серија терористичких напада, најпре у САД, потом и у европским метрополама, у Мадриду и у Лондону, условила је далекосежно ограничавање личних слобода. Подстакла је завођење свеобухватног надзора. То се најбоље одсликава у пракси Велике Британије.

Виновник тоталне контроле

До средине седамдесетих година прошлог века у британским возачким дозволама није било фотографија власника – име је било довољно, у случају контроле потврдни одговор контролисаног. Данас су Британци изложени видео-надзору на сваком кораку. Снимају их и када се упуте бакалину, у куповину. У Немачкој је пред усвајањем закон о проширењу надлежности криминалистичке службе БКА, који полицији дозвољава слободу тоталног надзора, без судског налога, укључујући и постављање скривених камера у становима: „Пазите шта радите у брачном кревету, велики брат све види”, забележено је, с поводом, у једном коментару „Штерна”.

Наступ пред импровизованим судом, под војним шатором у америчкој бази Гвантанамо, шеик Мухамед је искористио да би указао на принципијелну оправданост бујања његовог радикализма. Указао је на низ процедуралних неправилности, са крајњим ефектом оспоравања легитимности суда и претходног, истражног, процеса.

Одбијајући да прихвати службене браниоце, укупно осамнаест које му је војска САД ставила на располагање, шеик Мухамед истакао је своје право на самоодбрану. Додао је да је реч о адвокатима који су на платном списку државе „која води крсташке ратове против муслимана, од Ирака до Авганистана”.

Екстремном цинику Мухамеду није тешко пало да призна злочине за које се терети. Запањио је суд описом: „Голим сам рукама одсекао главу америчког Јеврејина Данијела Перла у пакистанском Карачију... Ако тражите доказе, прегледајте одговарајуће видео-снимке на Интернету... Лично сам планирао нападе на САД 11. септембра 2001. године... Алахов сам војник и следбеник Ал Каиде.”

Оспорена легалност трибунала

Шеик Мухамед је на беспрекорном енглеском, студирао је у САД, довео у питање ставку из уводног говора генерала Тома Хартмена, да овај процес одсликава беспрекорност правног система САД: „Ако признајем кривицу и тражим да ми се додели привилегија да умрем смрћу великомученика – зашто одуговлачите? Зашто говорите о правичном процесу – ако не са наумом да заташкате своје грехе?”

Био је изложен вишегодишњем мучењу, без права жалбе и без права на одбрану. Осврнуо се и на праксу изазивања панике гушењем, посредством такозване водене терапије (у америчком енглеском: waterboarding). Жртва се везује за дашчани лежај, лице му се прекрива неком врстом пешкира. Потом се прелива водом, изазива осећај дављења. Ова тактика мучења, забрањена и Женевском конвенцијом и низом закона који се односе на цивиле, била је специјалност језуита у петнаестом веку. „Унапредили” су је Јапан и фашистичка Немачка у току Другог светског рата. У послератном периоду практиковали су је Црвени Кмери и данас америчка обавештајна служба ЦИА.

„...Па, шта хоћете? Ми се налазимо у рату”, покушао је да оправда праксу Џефри Адекот, бивши специјални саветник америчке администрације о питању Гвантанама. Другачијег мишљења био је, међутим, бивши главни тужилац у Гвантанаму Морис Дејвис. Када је сазнао којим су се методима служили војска и ЦИА – поднео је оставку.

Дејвисови постулати, али и извештај Манфреда Новака, специјалног известиоца УН о пракси ограничавања и ускраћивања права на одбрану, и мучења особа осумњичених за тероризам, условили су ново захуктавање дискусије о одрживости праксе специјалних трибунала. Од историјских корена (Нирнбершки процес), преко Хашког трибунала, до војног суда у Гвантанаму. Наглашена је чињеница да трибунали не подлежу легалној јурисдикцији: „Заточеницима се, унапред, ограничава, штавише и ускраћује, право на рехабилитацију – чак и у случају да буду ослобођени оптужбе у свим тачкама.”