Šeik pred sudom

„Ne želim da me brane bezbožnici... Radije ću umreti smrću velikomučenika.” Uvodno izjašnjavanje glavnooptuženog šeika Halida Muhameda pred vojnim tribunalom SAD, u bazi američkih marinaca u Gvantanamu, na Kubi, preusmerilo je tok procesa u neželjenom pravcu, posmatrano iz ugla Vašingtona.

Verski fanatik, samozvani ratnik po volji Alaha, šeik Muhamed bio je mozak serije terorističkih atentata koje su 11. septembra 2001. zavile SAD u crno. Optužba ga tereti za 31 zločin. Van svake je sumnje da snosi odgovornost za smrt više hiljada nevinih žrtava. Ipak, njegova nedela ostaće zabeležena kao teroristički akti koji su otvorili novo poglavlje u ograničavanju demokratskih sloboda širom Zapada. Serija terorističkih napada, najpre u SAD, potom i u evropskim metropolama, u Madridu i u Londonu, uslovila je dalekosežno ograničavanje ličnih sloboda. Podstakla je zavođenje sveobuhvatnog nadzora. To se najbolje odslikava u praksi Velike Britanije.

Vinovnik totalne kontrole

Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka u britanskim vozačkim dozvolama nije bilo fotografija vlasnika – ime je bilo dovoljno, u slučaju kontrole potvrdni odgovor kontrolisanog. Danas su Britanci izloženi video-nadzoru na svakom koraku. Snimaju ih i kada se upute bakalinu, u kupovinu. U Nemačkoj je pred usvajanjem zakon o proširenju nadležnosti kriminalističke službe BKA, koji policiji dozvoljava slobodu totalnog nadzora, bez sudskog naloga, uključujući i postavljanje skrivenih kamera u stanovima: „Pazite šta radite u bračnom krevetu, veliki brat sve vidi”, zabeleženo je, s povodom, u jednom komentaru „Šterna”.

Nastup pred improvizovanim sudom, pod vojnim šatorom u američkoj bazi Gvantanamo, šeik Muhamed je iskoristio da bi ukazao na principijelnu opravdanost bujanja njegovog radikalizma. Ukazao je na niz proceduralnih nepravilnosti, sa krajnjim efektom osporavanja legitimnosti suda i prethodnog, istražnog, procesa.

Odbijajući da prihvati službene branioce, ukupno osamnaest koje mu je vojska SAD stavila na raspolaganje, šeik Muhamed istakao je svoje pravo na samoodbranu. Dodao je da je reč o advokatima koji su na platnom spisku države „koja vodi krstaške ratove protiv muslimana, od Iraka do Avganistana”.

Ekstremnom ciniku Muhamedu nije teško palo da prizna zločine za koje se tereti. Zapanjio je sud opisom: „Golim sam rukama odsekao glavu američkog Jevrejina Danijela Perla u pakistanskom Karačiju... Ako tražite dokaze, pregledajte odgovarajuće video-snimke na Internetu... Lično sam planirao napade na SAD 11. septembra 2001. godine... Alahov sam vojnik i sledbenik Al Kaide.”

Osporena legalnost tribunala

Šeik Muhamed je na besprekornom engleskom, studirao je u SAD, doveo u pitanje stavku iz uvodnog govora generala Toma Hartmena, da ovaj proces odslikava besprekornost pravnog sistema SAD: „Ako priznajem krivicu i tražim da mi se dodeli privilegija da umrem smrću velikomučenika – zašto odugovlačite? Zašto govorite o pravičnom procesu – ako ne sa naumom da zataškate svoje grehe?”

Bio je izložen višegodišnjem mučenju, bez prava žalbe i bez prava na odbranu. Osvrnuo se i na praksu izazivanja panike gušenjem, posredstvom takozvane vodene terapije (u američkom engleskom: waterboarding). Žrtva se vezuje za daščani ležaj, lice mu se prekriva nekom vrstom peškira. Potom se preliva vodom, izaziva osećaj davljenja. Ova taktika mučenja, zabranjena i Ženevskom konvencijom i nizom zakona koji se odnose na civile, bila je specijalnost jezuita u petnaestom veku. „Unapredili” su je Japan i fašistička Nemačka u toku Drugog svetskog rata. U posleratnom periodu praktikovali su je Crveni Kmeri i danas američka obaveštajna služba CIA.

„...Pa, šta hoćete? Mi se nalazimo u ratu”, pokušao je da opravda praksu Džefri Adekot, bivši specijalni savetnik američke administracije o pitanju Gvantanama. Drugačijeg mišljenja bio je, međutim, bivši glavni tužilac u Gvantanamu Moris Dejvis. Kada je saznao kojim su se metodima služili vojska i CIA – podneo je ostavku.

Dejvisovi postulati, ali i izveštaj Manfreda Novaka, specijalnog izvestioca UN o praksi ograničavanja i uskraćivanja prava na odbranu, i mučenja osoba osumnjičenih za terorizam, uslovili su novo zahuktavanje diskusije o održivosti prakse specijalnih tribunala. Od istorijskih korena (Nirnberški proces), preko Haškog tribunala, do vojnog suda u Gvantanamu. Naglašena je činjenica da tribunali ne podležu legalnoj jurisdikciji: „Zatočenicima se, unapred, ograničava, štaviše i uskraćuje, pravo na rehabilitaciju – čak i u slučaju da budu oslobođeni optužbe u svim tačkama.”