Директор у улози келнера

Не­дав­но су из не­чи­јег пра­шња­вог сан­ду­ка с успо­ме­на­ма из­ро­ни­ле две нео­бич­не фо­то­гра­фи­је. На њи­ма је ове­ко­ве­чен Да­ни­ло Пу­рић, ду­го­го­ди­шњи уред­ник и ди­рек­тор „По­ли­ти­ке”, ка­ко као ко­но­бар услу­жу­је фо­то-ре­пор­те­ра Жи­ку Ми­лу­ти­но­ви­ћа и но­ви­нар­ску бра­ти­ју оку­пље­ну у клу­бу ку­ће. Те сли­ке су и би­ле по­вод за ово пи­са­ни­је.

Мно­штво је ми­то­ва у ве­зи с нај­ста­ри­јим днев­ним но­ви­на­ма на Бал­ка­ну, али зна се да се иза сва­ке ле­ген­де скри­ва не­ка исти­на: не­што се зби­ља до­го­ди, па он­да вре­ме и су­је­та то до­ки­те, по­не­кад и до не­пре­по­зна­тљи­во­сти. Та­ко је и с „По­ли­ти­ком” јер мно­ге при­че у ве­зи с ње­ном по­ве­сти, ма­да мно­ги­ма ли­че на бај­ке за од­ра­сле, исти­ни­те су. Јед­на од њих је она ко­ја све­до­чи упра­во о то­ме ка­ко је Да­ни­ло Пу­рић, пр­во као уред­ник, а по­том и ди­рек­тор ку­ће од 1951. до 1965, од­у­стао од ду­жно­сти „пар­тиј­ског ко­ме­са­ра” и при­хва­тио не­што те­жу уло­гу – но­ви­нар­ске мај­ке.

Ва­са пре­врат­ник

До­го­ди­ло се то сре­ди­ном пе­де­се­тих го­ди­на, око де­вет пре под­не, кад је ку­рир као без ду­ше и без ку­ца­ња уле­тео у Да­ни­ло­ву кан­це­ла­ри­ју, па с вра­та, из­ви­ња­ва­ју­ћи се, по­ве­рио ди­рек­то­ру да је Ва­са По­по­вић за­то­чен у по­зна­тој но­ви­нар­ској ка­фа­ни јер не­ма па­ра да пла­ти цех, а реч је о по­за­ма­шној сво­ти.

На уме­сно пи­та­ње кад је пре на­пра­вио то­ли­ки ра­чун, усле­дио је чу­дан од­го­вор да је не­срећ­ни Ва­са, ко­ји је ваљ­да за­дре­мао уочи фај­рон­та, остао це­лу ноћ за­кљу­чан у ло­ка­лу, на­жа­лост крај отво­ре­ног шан­ка, што би за сва­ког био пре­ве­ли­ки иза­зов. Ма­мур­ни Ва­са је пре­вр­нуо џе­по­ве с на­ме­ром да по­ште­но пла­ти, али џа­ба. С оним што му се за­те­кло, ни за тре­ћи­ну ра­чу­на.

На за­пре­па­шће­ње ку­ри­ра, ди­рек­тор Пу­рић је из­ва­дио свој нов­ча­ник и из­бро­јао све, до по­след­ње па­ре, па до­дао и не­ки ди­нар при­де, за на­пој­ни­цу, да се Ва­са не бру­ка пред ка­фан­ским пер­со­на­лом. Збу­ње­ном мом­ку је ус­пут на­ло­жио да се ви­нов­ник при­ве­де у ње­го­ву кан­це­ла­ри­ју, уз мол­бу да ни­кад и ни­ком не ис­при­ча шта се до­го­ди­ло. На­и­ме, у то вре­ме је још ва­жи­ло пра­ви­ло да но­ви­на­ри и са­рад­ни­ци „По­ли­ти­ке” са­ми пла­ћа­ју сво­је це­хо­ве, ма ка­кви или ко­ли­ки би­ли.

За Ва­су је слу­чај с ка­фа­ном и це­хом био из­гла­ђен, али с ди­рек­то­ром је тек пред­сто­ја­ло „из­гла­ђи­ва­ње”. Кро­чио је у Да­ни­ло­ву кан­це­ла­ри­ју на­сме­јан, ваљ­да у на­ди да ће га ти­ме раз­о­ру­жа­ти, мо­жда и одо­бро­во­љи­ти, или му да­ти под­стрек за слич­не под­ви­ге и убу­ду­ће.

Пут до исти­не

Два­де­се­так го­ди­на доц­ни­је, у чу­бур­ској ка­фа­ни „Тран­да­фи­ло­вић”, Ва­са је пред Вас­ком Ива­но­ви­ћем, Бу­цом Мир­ко­ви­ћем и мом­чи­ћем ко­ји се упра­во оти­ски­вао за њи­ма ко­нач­но ис­при­чао шта се зби­ло. У ње­го­вој вер­зи­ји, истог тре­на кад је кро­чио у Да­ни­ло­ву кан­це­ла­ри­ју овај је то­бож не­моћ­но ра­ши­рио ру­ке и за­ва­пио: „Не­мој ви­ше, Ва­си­ли­је, ко бо­га те мо­лим.” То је, на­вод­но, био пре­лом­ни тре­ну­так у но­ви­нар­ској и ди­рек­тор­ској ка­ри­је­ри Да­ни­ла Пу­ри­ћа. А је­дан од на­ста­ва­ка ове при­че збио се три и по де­це­ни­је ка­сни­је. 

Го­то­во ри­пли­јев­ски зву­чао је по­да­так, ко­ји се про­но­сио ша­па­том, да је ди­рек­тор Да­ни­ло Пу­рић у сво­је вре­ме по ви­си­ни пла­те био тек на 50. ме­сту у ку­ћи „По­ли­ти­ка”, али ис­по­ста­ви­ло се да то ни­је са­свим тач­но. Пра­ва исти­на је из­ви­ри­ла тек по­чет­ком де­ве­де­се­тих при­ли­ком јед­ног од на­мер­них су­сре­та у Чор­та­нов­ци­ма, где је у скром­ној ви­кен­ди­ци са су­пру­гом Зо­ра­ном про­во­дио ле­та крц­ка­ју­ћи пен­зи­о­нер­ске да­не на­кон успе­шне ди­пло­мат­ске ка­ри­је­ре.

Вра­ћа­ју­ћи се са слу­жбе­ног пу­та из Бач­ке Па­лан­ке, но­ви­нар­ска еки­па у ко­јој се за­те­као и чу­ве­ни фо­то-ре­пор­тер Ср­ба Вра­нић, Зо­ра­нин мла­ђи брат и Да­ни­лов шу­рак, скрај­ну­ла је код њих да се из­ду­ва од во­жње уз Бан­стол, а та не­про­ми­шље­ност их је ко­шта­ла пет-шест са­ти дру­же­ња уз раз­го­вор и го­збу. Ко зна ка­ко, у тој при­чи се сти­гло и до ње­го­вог 50. ме­ста на плат­ном спи­ску „По­ли­ти­ке”.

Иако је пи­та­ње би­ло не­при­лич­но, Да­ча се на­сме­јао и об­ја­снио да је реч о не­тач­ном по­дат­ку. На­и­ме, до­га­ђа­ло му се да је имао и бо­ље „ре­зул­та­те”, мно­го бо­ље, али и го­ре, ка­да се за­те­као чак и на 55. ме­сту. Још и да су нај­ве­ће пла­те у то вре­ме има­ли бо­љи уред­ни­ци и но­ви­на­ри, а с њи­ма и вред­ни­ји гра­фич­ки рад­ни­ци – ка­ко кад и ка­ко ко.

На ра­стан­ку, пра­тио је не­на­ја­вље­ним го­сти­ма по ба­лон­че ви­на и фла­шу ра­ки­је из соп­стве­ног по­дру­ма, „за ко­ле­ге”, што је ње­го­вој пре­до­број су­пру­зи нео­до­љи­во ли­чи­ло на са­бла­зан, али је за­то у ре­дак­ци­ји, уве­ли­ко пре­са­хлој од не­ма­шти­не иза­зва­не еко­ном­ским санк­ци­ја­ма, при­мље­но с ра­до­шћу, као дар с не­ба, ма­да су та­кве и слич­не по­ну­де углав­ном чу­ва­не под кљу­чем.

Ето ка­ко би мо­гао да гла­си про­ши­ре­ни пот­пис за оне две фо­то­гра­фи­је.

Има још, а нај­за­ни­мљи­ви­је је то што би ова­кве при­че мо­гле да се пи­шу и об­ја­вљу­ју из да­на у дан, као фељ­тон, с оним обе­ћа­ва­ју­ћим – „на­ста­ви­ће се”.