Direktor u ulozi kelnera

Ne­dav­no su iz ne­či­jeg pra­šnja­vog san­du­ka s uspo­me­na­ma iz­ro­ni­le dve neo­bič­ne fo­to­gra­fi­je. Na nji­ma je ove­ko­ve­čen Da­ni­lo Pu­rić, du­go­go­di­šnji ured­nik i di­rek­tor „Po­li­ti­ke”, ka­ko kao ko­no­bar uslu­žu­je fo­to-re­por­te­ra Ži­ku Mi­lu­ti­no­vi­ća i no­vi­nar­sku bra­ti­ju oku­plje­nu u klu­bu ku­će. Te sli­ke su i bi­le po­vod za ovo pi­sa­ni­je.

Mno­štvo je mi­to­va u ve­zi s naj­sta­ri­jim dnev­nim no­vi­na­ma na Bal­ka­nu, ali zna se da se iza sva­ke le­gen­de skri­va ne­ka isti­na: ne­što se zbi­lja do­go­di, pa on­da vre­me i su­je­ta to do­ki­te, po­ne­kad i do ne­pre­po­zna­tlji­vo­sti. Ta­ko je i s „Po­li­ti­kom” jer mno­ge pri­če u ve­zi s nje­nom po­ve­sti, ma­da mno­gi­ma li­če na baj­ke za od­ra­sle, isti­ni­te su. Jed­na od njih je ona ko­ja sve­do­či upra­vo o to­me ka­ko je Da­ni­lo Pu­rić, pr­vo kao ured­nik, a po­tom i di­rek­tor ku­će od 1951. do 1965, od­u­stao od du­žno­sti „par­tij­skog ko­me­sa­ra” i pri­hva­tio ne­što te­žu ulo­gu – no­vi­nar­ske maj­ke.

Va­sa pre­vrat­nik

Do­go­di­lo se to sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na, oko de­vet pre pod­ne, kad je ku­rir kao bez du­še i bez ku­ca­nja ule­teo u Da­ni­lo­vu kan­ce­la­ri­ju, pa s vra­ta, iz­vi­nja­va­ju­ći se, po­ve­rio di­rek­to­ru da je Va­sa Po­po­vić za­to­čen u po­zna­toj no­vi­nar­skoj ka­fa­ni jer ne­ma pa­ra da pla­ti ceh, a reč je o po­za­ma­šnoj svo­ti.

Na ume­sno pi­ta­nje kad je pre na­pra­vio to­li­ki ra­čun, usle­dio je ču­dan od­go­vor da je ne­sreć­ni Va­sa, ko­ji je valj­da za­dre­mao uoči faj­ron­ta, ostao ce­lu noć za­klju­čan u lo­ka­lu, na­ža­lost kraj otvo­re­nog šan­ka, što bi za sva­kog bio pre­ve­li­ki iza­zov. Ma­mur­ni Va­sa je pre­vr­nuo dže­po­ve s na­me­rom da po­šte­no pla­ti, ali dža­ba. S onim što mu se za­te­klo, ni za tre­ći­nu ra­ču­na.

Na za­pre­pa­šće­nje ku­ri­ra, di­rek­tor Pu­rić je iz­va­dio svoj nov­ča­nik i iz­bro­jao sve, do po­sled­nje pa­re, pa do­dao i ne­ki di­nar pri­de, za na­poj­ni­cu, da se Va­sa ne bru­ka pred ka­fan­skim per­so­na­lom. Zbu­nje­nom mom­ku je us­put na­lo­žio da se vi­nov­nik pri­ve­de u nje­go­vu kan­ce­la­ri­ju, uz mol­bu da ni­kad i ni­kom ne is­pri­ča šta se do­go­di­lo. Na­i­me, u to vre­me je još va­ži­lo pra­vi­lo da no­vi­na­ri i sa­rad­ni­ci „Po­li­ti­ke” sa­mi pla­ća­ju svo­je ce­ho­ve, ma ka­kvi ili ko­li­ki bi­li.

Za Va­su je slu­čaj s ka­fa­nom i ce­hom bio iz­gla­đen, ali s di­rek­to­rom je tek pred­sto­ja­lo „iz­gla­đi­va­nje”. Kro­čio je u Da­ni­lo­vu kan­ce­la­ri­ju na­sme­jan, valj­da u na­di da će ga ti­me raz­o­ru­ža­ti, mo­žda i odo­bro­vo­lji­ti, ili mu da­ti pod­strek za slič­ne pod­vi­ge i ubu­du­će.

Put do isti­ne

Dva­de­se­tak go­di­na doc­ni­je, u ču­bur­skoj ka­fa­ni „Tran­da­fi­lo­vić”, Va­sa je pred Vas­kom Iva­no­vi­ćem, Bu­com Mir­ko­vi­ćem i mom­či­ćem ko­ji se upra­vo oti­ski­vao za nji­ma ko­nač­no is­pri­čao šta se zbi­lo. U nje­go­voj ver­zi­ji, istog tre­na kad je kro­čio u Da­ni­lo­vu kan­ce­la­ri­ju ovaj je to­bož ne­moć­no ra­ši­rio ru­ke i za­va­pio: „Ne­moj vi­še, Va­si­li­je, ko bo­ga te mo­lim.” To je, na­vod­no, bio pre­lom­ni tre­nu­tak u no­vi­nar­skoj i di­rek­tor­skoj ka­ri­je­ri Da­ni­la Pu­ri­ća. A je­dan od na­sta­va­ka ove pri­če zbio se tri i po de­ce­ni­je ka­sni­je. 

Go­to­vo ri­pli­jev­ski zvu­čao je po­da­tak, ko­ji se pro­no­sio ša­pa­tom, da je di­rek­tor Da­ni­lo Pu­rić u svo­je vre­me po vi­si­ni pla­te bio tek na 50. me­stu u ku­ći „Po­li­ti­ka”, ali is­po­sta­vi­lo se da to ni­je sa­svim tač­no. Pra­va isti­na je iz­vi­ri­la tek po­čet­kom de­ve­de­se­tih pri­li­kom jed­nog od na­mer­nih su­sre­ta u Čor­ta­nov­ci­ma, gde je u skrom­noj vi­ken­di­ci sa su­pru­gom Zo­ra­nom pro­vo­dio le­ta krc­ka­ju­ći pen­zi­o­ner­ske da­ne na­kon uspe­šne di­plo­mat­ske ka­ri­je­re.

Vra­ća­ju­ći se sa slu­žbe­nog pu­ta iz Bač­ke Pa­lan­ke, no­vi­nar­ska eki­pa u ko­joj se za­te­kao i ču­ve­ni fo­to-re­por­ter Sr­ba Vra­nić, Zo­ra­nin mla­đi brat i Da­ni­lov šu­rak, skraj­nu­la je kod njih da se iz­du­va od vo­žnje uz Ban­stol, a ta ne­pro­mi­šlje­nost ih je ko­šta­la pet-šest sa­ti dru­že­nja uz raz­go­vor i go­zbu. Ko zna ka­ko, u toj pri­či se sti­glo i do nje­go­vog 50. me­sta na plat­nom spi­sku „Po­li­ti­ke”.

Iako je pi­ta­nje bi­lo ne­pri­lič­no, Da­ča se na­sme­jao i ob­ja­snio da je reč o ne­tač­nom po­dat­ku. Na­i­me, do­ga­đa­lo mu se da je imao i bo­lje „re­zul­ta­te”, mno­go bo­lje, ali i go­re, ka­da se za­te­kao čak i na 55. me­stu. Još i da su naj­ve­će pla­te u to vre­me ima­li bo­lji ured­ni­ci i no­vi­na­ri, a s nji­ma i vred­ni­ji gra­fič­ki rad­ni­ci – ka­ko kad i ka­ko ko.

Na ra­stan­ku, pra­tio je ne­na­ja­vlje­nim go­sti­ma po ba­lon­če vi­na i fla­šu ra­ki­je iz sop­stve­nog po­dru­ma, „za ko­le­ge”, što je nje­go­voj pre­do­broj su­pru­zi neo­do­lji­vo li­či­lo na sa­bla­zan, ali je za­to u re­dak­ci­ji, uve­li­ko pre­sa­hloj od ne­ma­šti­ne iza­zva­ne eko­nom­skim sank­ci­ja­ma, pri­mlje­no s ra­do­šću, kao dar s ne­ba, ma­da su ta­kve i slič­ne po­nu­de uglav­nom ču­va­ne pod klju­čem.

Eto ka­ko bi mo­gao da gla­si pro­ši­re­ni pot­pis za one dve fo­to­gra­fi­je.

Ima još, a naj­za­ni­mlji­vi­je je to što bi ova­kve pri­če mo­gle da se pi­šu i ob­ja­vlju­ju iz da­na u dan, kao felj­ton, s onim obe­ća­va­ju­ćim – „na­sta­vi­će se”.