Хоћеш бакљу, ево ти бакља!

Деветнаестогодишњи Урош Мишић, негирао је јуче на почетку суђења да је на утакмици Црвене звезда – Хајдук, одиграној 2. децембра 2007. године на Маракани, жандарму Небојши Трајковићу гурао бакљу у уста и тако покушао да га убије. Он је, пред судским већем Окружног суда у Београду, испричао да је „мислио да је Трајковић ’гробар’ који је дошао на северну трибину”. Оптужени је додао и да се „запитао одакле ’гробару’ толико дрскости и смелости да дође на северну страну стадиона”.

– Сео сам на северну трибину. Погледао сам прво полувреме и кренуо ка излазу. Видео сам гужву на горњим трибинама. Питао сам шта се дешава на шта ми је један од навијача рекао да су ту „гробари” и да бију. Прогурао сам се и видео једног од „гробара” како насумице маше рукама. Пробио сам се и шутнуо га у бутину. Узвратио ми је. Отвореном шаком ме је ударио у нос. То ме је додатно изнервирало, па сам од навијача поред мене узео упаљену бакљу. Успео сам „гробару” да прислоним бакљу на леђа. Почео је да бежи, а један старији човек ме је одгурнуо – испричао је Мишић износећи одбрану.

Оптужени је испричао и да је успео да стигне „гробара” и да га ухвати за мајицу, али и да је он, упркос томе, успео да побегне.

– Гађао сам га бакљом, али ни једног тренутка нисам покушао да му је гурнем у уста, нити да га убијем. Све је трајало кратко, око 15 секунди. Тек касније сам, на телевизији, видео да је он полицајац – истакао је Мишић.

У одбрани, коју је износи „механички”, оптужени је рекао и да му је „истински жао што је ударио господина Трајковића”. Мишић је пред већем рекао и да му је жао родитеља и да они све ово тешко преживљавају.

– Жао ми је што нисам ишао на матурско вече, али пре свега желим, још једном да истакнем, да нисам желео да убијем Трајковића – рекао је Мишић.

После ових његових речи, Мишићеве школске другарице које су дошле на суђење су заплакале. Ни његова мајка, која је такође присуствовала суђењу, није могла да сакрије сузе.

После двочасовне паузе, због лажне дојаве да је у Палати правде постављена бомба, пред судским већем, у својству оштећеног, појавио се и Небојша Трајковић.

– Срећа је родитеља Уроша Мишића што је остао жив и што нисам пуцао док ми је стављао бакљу у уста. Шта сам урадио и кога сам повредио да бих био мета оваквог дивљања? Запитао бих овог малог овде, ко стоји иза њега, ко га је нахушкао да то уради. Зато је и он овде сада жртва, док су други напољу, он чами у затвору – рекао је Трајковић, обраћајући се Мишићу.

Током двочасовног сведочења, Трајковић је испричао да је кобног дана дошао по задатку, на „север” са колегама, у цивилу. Испричао је и да му је у једном тренутку пришао Мишић и уз псовке му рекао: „Где ћеш жандаре, пратимо те већ сатима”.

– Следећег тренутка ме је ударио у гениталије и песницом у главу. Вукли су ме 15-20 метара, ударали, чупали, цепали мајицу, да би Мишић у једном моменту стао испред мене, и покушавајући да ме удари говорио: „Хоћеш бакљу, ево ти бакља”. Склупчао сам се и бранио рукама. Тада сам извадио пиштољ, делиле су ме секунде да ли да пуцам или не – испричао је Трајковић.

Жандарм је, како је рекао на крају сведочења, на сигурно стигао тек када је прескочио ограду трибине, при чему су му се у руку забијали шиљци који се налазе на врху. Још се лечи од повреда и ожиљака. Суђење се наставља.