Да ли је златно доба ипак могуће

Економска чуда у Европи су могућа, а Србија је место где би се чудо могло догодити. То следи из обимне студије „Нови програм за раст Србије” (Serbia’s New Growth Agenda) коју је Светска банка (СБ) управо објавила. СБ верује да би уз реформе какве предлаже, реални раст бруто домаћег производа (БДП) у наредних двадесет година могао бити седам процената годишње. Реч је о спектакуларној просечној стопи којом би се БДП Србије за двадесет година повећао готово четири пута. CБ наглашава да би без мера препоручених у студији БДП могао да расте највише три до четири процента годишње – недовољно да Србију приближи животном стандарду Европске уније.

Сви уобичајени рецепти какве СБ и ММФ заступају већ деценијама и у овој студији су побројани. Да би БДП Србије растао по стопи од седам процената, она мора подићи стопу инвестиција и продуктивност, мора унапредити финансијски систем како би се повећало кредитирање приватног сектора, мора реформисати образовни систем и подићи квалитет радне снаге, мора подстаћи конкуренцију и подићи учешће извоза у БДП-у. Наведени циљеви могу се остварити само структурним реформама и стварањем повољног регулаторног амбијента. Рецептима се нема шта замерити, али оптимизам СБ нема упориште у источноевропском искуству.

Ниједна европска транзициона држава није остварила двадесетогодишњу просечну стопу раста каква се обећава Србији, нити се таквој стопи икада приближила. Ни развојни фондови ЕУ, ни интегрисаност у регулаторну и економску архитектуру ЕУ, ни армије страних саветника нису помогли да се у овим државама догоде економска чуда. Чини се да је просечна дугорочна стопа од око четири процента максимум коме се могу надати европске транзиционе земље – бар када се придржавају реформских савета вашингтонских и бриселских институција. Зашто би баш Србија била изузетак?

Тешко је разумети како Србија може постићи високе стопе раста када емиграција и убрзано старење нације смањују број радно способног становништва и обарају његов квалитет. Нејасно је како држава чији је банкарски систем доминантно у страним рукама може обезбедити довољно капитала који би био усмерен у инвестиције и развој. Нејасно је како се без кредитне контроле, кредитног усмеравања и без тзв. финансијске репресије могу обезбедити и ослободити средства за инвестиције. Нејасно је како се без царинске заштите и уз прецењени курс динара може подстаћи развој домаће индустрије.

Нејасно је како се у глобалном амбијенту анемичног раста и претећих економских ратова може начинити чудо. Нејасно је како се високо задужена економија може 20 година развијати по стопи од седам процената када је њена нето инвестициона позиција у огромном минусу и тиме страховито рањива на изненадно заустављање прилива капитала.

Анализа СБ даје превелики развојни значај микро, малим и средњим предузећима. Колико год помоћ овом запостављеном сектору била важна, његов развој не може довести до стопе раста каква се студијом СБ обећава. Без великих домаћих индустријских предузећа и трговинских ланаца на која би се мала привреда ослањала, високе стопе раста су у сфери фантазије. Велика домаћа предузећа не могу настати само поправљањем амбијента, већ је за то потребна активна и агресивна индустријска и трговинска политика.

Економска историја нас учи да су чуда ипак могућа и да су се већ догодила у 13 држава које су просечну стопу од седам процената (или већу) остваривале у континуитету од четврт века. Та искуства су анализирана у једној важној развојној студији (коју сам коментарисао у „Политици ” далеке 2008, у тексту под насловом „Похвала ефикасној држави ” http://www.politika.rs/sr/clanak/44171/Pogledi/POHVALA-EFIKASNOJ-DRZAVI).

Упркос сличности у налазима две студије, она из 2008. показује да се економски успех ових земаља у великој мери базирао на јакој и ефикасној држави и њеној активној улози у креирању индустријске политике. Такву и толику улогу државе СБ не препоручује Србији. Истини за вољу, да би држава могла одиграти такву улогу, она мора бити попуњена способним и посвећеним кадровима какве Србија нити има, нити се труди да их створи.

Треба истаћи да је у својој анализи СБ дала објективну и детаљну слику стања домаће економије и да је направила веома добар инвентар њених слабости. Дат је и низ врло употребљивих „амбијенталних” савета који се релативно брзо могу интегрисати у домаћу регулативу и економску политику. Овај документ зато представља одличну полазну основу на којој би могла отпочети озбиљна расправа о економској будућности Србије, расправа какву чекамо већ деценијама. Биће тужно ако се овај документ брзо заборави или некритички прихвати и послужи, пре свега, или само као оправдање за брзу продају великих државних монопола. Готово да већ чујем реченицу: хоћете ли да задржимо Електропривреду Србије, или хоћете стопу раста од седам процената и просечну плату од 900 евра?

Економиста
https://nkatic.wordpress.com/