Da li je zlatno doba ipak moguće

Ekonomska čuda u Evropi su moguća, a Srbija je mesto gde bi se čudo moglo dogoditi. To sledi iz obimne studije „Novi program za rast Srbije” (Serbia’s New Growth Agenda) koju je Svetska banka (SB) upravo objavila. SB veruje da bi uz reforme kakve predlaže, realni rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) u narednih dvadeset godina mogao biti sedam procenata godišnje. Reč je o spektakularnoj prosečnoj stopi kojom bi se BDP Srbije za dvadeset godina povećao gotovo četiri puta. CB naglašava da bi bez mera preporučenih u studiji BDP mogao da raste najviše tri do četiri procenta godišnje – nedovoljno da Srbiju približi životnom standardu Evropske unije.

Svi uobičajeni recepti kakve SB i MMF zastupaju već decenijama i u ovoj studiji su pobrojani. Da bi BDP Srbije rastao po stopi od sedam procenata, ona mora podići stopu investicija i produktivnost, mora unaprediti finansijski sistem kako bi se povećalo kreditiranje privatnog sektora, mora reformisati obrazovni sistem i podići kvalitet radne snage, mora podstaći konkurenciju i podići učešće izvoza u BDP-u. Navedeni ciljevi mogu se ostvariti samo strukturnim reformama i stvaranjem povoljnog regulatornog ambijenta. Receptima se nema šta zameriti, ali optimizam SB nema uporište u istočnoevropskom iskustvu.

Nijedna evropska tranziciona država nije ostvarila dvadesetogodišnju prosečnu stopu rasta kakva se obećava Srbiji, niti se takvoj stopi ikada približila. Ni razvojni fondovi EU, ni integrisanost u regulatornu i ekonomsku arhitekturu EU, ni armije stranih savetnika nisu pomogli da se u ovim državama dogode ekonomska čuda. Čini se da je prosečna dugoročna stopa od oko četiri procenta maksimum kome se mogu nadati evropske tranzicione zemlje – bar kada se pridržavaju reformskih saveta vašingtonskih i briselskih institucija. Zašto bi baš Srbija bila izuzetak?

Teško je razumeti kako Srbija može postići visoke stope rasta kada emigracija i ubrzano starenje nacije smanjuju broj radno sposobnog stanovništva i obaraju njegov kvalitet. Nejasno je kako država čiji je bankarski sistem dominantno u stranim rukama može obezbediti dovoljno kapitala koji bi bio usmeren u investicije i razvoj. Nejasno je kako se bez kreditne kontrole, kreditnog usmeravanja i bez tzv. finansijske represije mogu obezbediti i osloboditi sredstva za investicije. Nejasno je kako se bez carinske zaštite i uz precenjeni kurs dinara može podstaći razvoj domaće industrije.

Nejasno je kako se u globalnom ambijentu anemičnog rasta i pretećih ekonomskih ratova može načiniti čudo. Nejasno je kako se visoko zadužena ekonomija može 20 godina razvijati po stopi od sedam procenata kada je njena neto investiciona pozicija u ogromnom minusu i time strahovito ranjiva na iznenadno zaustavljanje priliva kapitala.

Analiza SB daje preveliki razvojni značaj mikro, malim i srednjim preduzećima. Koliko god pomoć ovom zapostavljenom sektoru bila važna, njegov razvoj ne može dovesti do stope rasta kakva se studijom SB obećava. Bez velikih domaćih industrijskih preduzeća i trgovinskih lanaca na koja bi se mala privreda oslanjala, visoke stope rasta su u sferi fantazije. Velika domaća preduzeća ne mogu nastati samo popravljanjem ambijenta, već je za to potrebna aktivna i agresivna industrijska i trgovinska politika.

Ekonomska istorija nas uči da su čuda ipak moguća i da su se već dogodila u 13 država koje su prosečnu stopu od sedam procenata (ili veću) ostvarivale u kontinuitetu od četvrt veka. Ta iskustva su analizirana u jednoj važnoj razvojnoj studiji (koju sam komentarisao u „Politici ” daleke 2008, u tekstu pod naslovom „Pohvala efikasnoj državi ” http://www.politika.rs/sr/clanak/44171/Pogledi/POHVALA-EFIKASNOJ-DRZAVI).

Uprkos sličnosti u nalazima dve studije, ona iz 2008. pokazuje da se ekonomski uspeh ovih zemalja u velikoj meri bazirao na jakoj i efikasnoj državi i njenoj aktivnoj ulozi u kreiranju industrijske politike. Takvu i toliku ulogu države SB ne preporučuje Srbiji. Istini za volju, da bi država mogla odigrati takvu ulogu, ona mora biti popunjena sposobnim i posvećenim kadrovima kakve Srbija niti ima, niti se trudi da ih stvori.

Treba istaći da je u svojoj analizi SB dala objektivnu i detaljnu sliku stanja domaće ekonomije i da je napravila veoma dobar inventar njenih slabosti. Dat je i niz vrlo upotrebljivih „ambijentalnih” saveta koji se relativno brzo mogu integrisati u domaću regulativu i ekonomsku politiku. Ovaj dokument zato predstavlja odličnu polaznu osnovu na kojoj bi mogla otpočeti ozbiljna rasprava o ekonomskoj budućnosti Srbije, rasprava kakvu čekamo već decenijama. Biće tužno ako se ovaj dokument brzo zaboravi ili nekritički prihvati i posluži, pre svega, ili samo kao opravdanje za brzu prodaju velikih državnih monopola. Gotovo da već čujem rečenicu: hoćete li da zadržimo Elektroprivredu Srbije, ili hoćete stopu rasta od sedam procenata i prosečnu platu od 900 evra?

Ekonomista
https://nkatic.wordpress.com/