„Народњаци” и „забавњаци”

Драги, господине Нушићу,

Пишем Вам јер претпостављам да је ово што се у Београду чини, илити, не чини – Ваших руку дело?! Мислим на политичке прилике, наравно. Или ми то проживљавамо неку од Ваших необјављених хуморески, или су се умне политичке главе својем послу училе из ваших књига?! Шта год да је од та два – не ваља!

Наиме, знате већ да смо пре неког времена гласали за градоначелника?! Не директно, већ посредно – за носиоце листа, како то воле да кажу.

Њих шесторо свашта нам је обећавало, као на сеоском вашару, а ми смо, по нахођењу, закруживали оног за којег смо мислили да најмање лажуцка...

Добро, све је то некако прошло, ваљало се кренути даље, али... Опет се испоставило да то што смо ми гласали и није од нарочите важности. Жали Боже онолико утрошеног папира, а овог су пута „листићи” за градске одборнике били – ко чаршафи.

Проблем је, заправо, у томе што је Скупштина града, као архитектонска целина, ограничена „скромним” капацитетом, док су они које смо, не жалећи оловке, заокруживали, испоставило се – неограничени у нескромним амбицијама... Сви до једног!

Играјући се својих игара, поделили су се у две веселе дружинице: „народњаци” и „забавњаци”, па сад витлају око Старог двора, занети певљивом разбрајалицом: „имамо већину, имамо већину мајке мииии”!

Заправо, то више чине „народњаци”, зачикавајући „ВД чику” који с времена на време изађе на Скупштински прозор и љутито викне: „Е, баш немате, и престаните с галамом да вам не бих ја сишао доле...”!

Бесни што „ВД чика” неће да их пусти у зграду пре 14. јула, да уморни од игре попију мало воде, „народњаци” сада у паркићу организују својеврсне перформансе, у знак протеста.

Верујте, умало ми срце није стало када је пре неколико дана, из жбуња, пред мене искочио задихани „народњак” вичући: „Чико, чико, је л’ ви верујете да ми имамо већину?! Хоћете да кажете „ВД чики” да нас сада пусти у зграду, киша ће...”!

Ни „забавњаци” нису ништа бољи. Они па стоје по страни дурећи се на све и сваког. Ни њима ништа није потаман...

Додуше, „ВД чика” на њих не виче, али му они и не долазе под прозоре да галаме.

Лепо су му рекли да им више неће бити другар ако пусти „народњаке” да уђу у градску кућицу. Рекли су му и да њихова већина, заправо није нека нарочита већина и да треба да сачека још мало, јер ће и они ускоро да сачине највећинскију од свих досад виђених већина!

Имају, наводно, неке нарочите слаткише којима ће приволети неколико дечака из „народњачке” групице да пређу у њихову дружину?!

Тренутно нам и једни и други машу некаквим сликовницама у којима канда пише да „ВД чика” није, односно, јесте у праву и да нам нема живота уколико они не дођу уместо ових, илити, ови оду због оних, они остану с овима, док они уједно неће с овима али хоће са свим другима који нису ни ови ни они?..

У тој једначини, ми, грађани Београда, једнима и другима смо она „непозната”, којом не би да се нарочито баве, осим у време предизборних бајки.

Ми смо, драги господине Нушићу, највећинскија мањина, преко чијих леђа се слатко играју својих игара и разбрајалица...

Ех, да сте их само слушали у кампањама како зидају мостове као да су од „лего” коцкица, дижу солитере од папира, проводе канализацију докле око стиже, удомљују бездомне, теше неутешне... Сви, до једног!

И шта сада?! Ништа! Још живимо у ВД граду, зачараној шуми, илити Озу, како Вам драго, поштовани Браниславе. А живот?.. Тече, одоше дани, неповратно...

С тога, ако заиста имате некаквог удела у овој причи, гумицу у руке, молимо Вас! Порадите мало на уводу, разради, крају, свега Вам!

Ако ли, пак, немате баш никакве везе, приупитајте Стерију, Сремца, Душка Радовића...

Можда се њима омакло?..