„Невероватно” али истинито

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, јуна – Фризерка Џеки Алмонд је у Харлему ускликнула од изненађења: „Нисам веровала да се ни за милион година може догодити ово што смо сада доживели”. „То је просто феноменално, показало се ново лице Америке”, обрадовала се и Мари Одом, чикашка менаџерка за стамбене интервенције. „Права је ствар што нам је поручено да промене у Вашингтону не треба да очекујемо од појединца, ма колико моћног, него од воље свих нас”, задовољна је и пензионисана информатичарка Џеки Хоторн из Лос Анђелеса. „Плакао сам од среће целу ноћ, јер је то најванреднији догађај у 232 године националне политичке историје”, са узбуђењем каже конгресмен Џеси Џексон млађи.

У ситуацији кад већина овдашњих грађана осећа да је угрожен „амерички сан” (да свако поколење живи боље од претходника) овакви изливи одушевљења делују као олакости кружока заветованог да пропагира оптимизам – упркос песимистичкој стварности. Али, то је само делић новог таласа наде који је запљуснуо многе крајеве и слојеве Америке поводом пласмана демократе Барака Обаме у финале председничких избора, који би могао да уђе у рубрику – „невероватно” али истинито.

„Обаманија”

Америка је, заправо, захваћена новим феноменом, званим „обаманија”, пред којим нису равнодушни ни они који га не признају. Како је могућно да један црнац (заправо мелез, син Кенијца и беле Канзаскиње) допре до позиције да му остаје само још једна, мада велика, степеница до „освајања” Беле куће и преузимања власти у земљи где убедљиву већину чине белци – питање је које опседа милионе људи не само овде него и широм света, а којима је у памћење дубоко урезана успомена на дугу историју расизма и њене опстајуће „елементе”.

Нуди се широк спектар објашњења која, као и код других нових феномена, не отклањају све недоумице. Указује се, уз остало, да је Обама расна мешавина и да као такав обједињава различитости и ојачава уверења о мултикултурној заједници. Да, уједно, наговештава превагу „послерасног друштва”, у коме боја коже не игра пресудну улогу, као што се овде већ донекле искусило славом – „црних звезда” као што су Мајкл Џордан и низ других спортиста, затим глумаца Дензела Вашингтона и Хале Бери, телевизијске „опчинитељке” Опре Винфри, бившег и садашњег шефа дипломатије Колина Пауела и Кондолизе Рајс, или музичких великана Арете Френклин, Мајкла Џексона, Тине Тарнер…

Обамин успон тумачи се и као „враћање дуга” Демократске партије – расној мањини која јој је досад пресудно помагала да се домогне врха власти. Од 1972. године, кад су почела истраживања бирачких опредељења, ниједан демократа није до победе дошао задобијањем већине гласова белаца (него уз помоћ црнаца, Латиноамериканаца, припадника жуте и староседелачке црвене расе) – констатовао је „Њујорк тајмс”. Највиши постотак гласова белаца освојио је, додаје се, Бил Клинтон 1992. године, иако – опет мање (39:40 одсто) него његов републикански ривал (Џорџ Буш старији) – тако да су му победу донели гласови расних мањина.

Неугодна доза подвојености је, међутим, остала. Црни сада, пак, верују да су, Обамином победом у Демоктратској партији, наговештене дозе уравнотежавања каквих досад није било. Чак 75 одсто њих – испитаних у анкети Галупа и најтиражнијег листа „Ју-Ес-Еј тудеј” – рекло је да верује да би Обама као председник САД међурасне односе поправио више него било који други кандидат. Кад се пре 13 година Пауел помињао као изгледни црначки председнички претендент, само 40 одсто њих је слутило да би он, први црначки шеф Здруженог генералштаба оружаних снага, могао да побољша везе с белцима.

Обамин успех уздигао је веру црнаца у амерички систем – истичу медији. Али, не „до краја”.

У поменутој анкети је готово половина њих изразило бојазан за његов – физички интегритет. Да је његов живот, више него његових ривала, изложен већем ризику – зато што је црнац. „Сваког дана ми је на памети Обамина безбедност”, исповедила се Чармона Вајтфилд, учитељица из Вирџиније. „Највећа ми је нада да неће бити убијен”, придружио јој се Карл Бел из чикашког Савета за ментално здравље житеља.

Црне слутње надовезују се на трагична национална искуства. Подсећа се, тако, на убиства „трансформаторских” лидера- предводника борбе за црначка права Мартина Лутера Кинга, и исте 1968. године усмрћеног председничког кандидата Роберта Кенедија, као и на ликвидацију његовог брата председника Џона Кенедија 1963.

„Сличности”

Многи налазе сличности између његових тежњи и тежњи Кенедија (као и Кингових) а знамо како су они завршили, упозорио је Дејвид Боситис, аналитичар из вашингтонског Здруженог центра за политичка и економска изучавања. Обамина супруга Мишел каже да нарочито старији Афроамериканци изражавају забринутост за судбину црначког председничког кандидата, али да она верује да су се „времена променила” и да је „страх најбескориснија емоција”.

„Волим да мислим да смо извукли поуке из прошлих грешака”, теши се њујоршка студенткиња Маријана Џексон која такође неће да подлегне страховањима. Њен суграђанин Крис Дорм толико верује у Обаму да ће, иако је присталица републиканаца, гласати за њега „јер одражава народ у вишебојности дуге”.

Американци, који често воле да ствари виде црно-бело, стављени су пред нов изазов, што у принципу воле. Сада их на то искушење ставља Обама.

Његова је кожа мешавина светле и тамне боје, док он покушава да обједини припаднике разних боја – црвене (којом се овде диче и конзервативци и левичари и Индијанци) и плаве (демократске), зелене (еколога), и жуте (Азијата), и сиве (одеће вашингтонског естаблишмента) и розе (у какву се често одева његова супруга) и љубичасте (од историјских модрица). Па и – устаљене безбојности која је, упркос површном поистовећивању, супротна суштини текућине без које живота нема.