„Neverovatno” ali istinito

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, juna – Frizerka Džeki Almond je u Harlemu uskliknula od iznenađenja: „Nisam verovala da se ni za milion godina može dogoditi ovo što smo sada doživeli”. „To je prosto fenomenalno, pokazalo se novo lice Amerike”, obradovala se i Mari Odom, čikaška menadžerka za stambene intervencije. „Prava je stvar što nam je poručeno da promene u Vašingtonu ne treba da očekujemo od pojedinca, ma koliko moćnog, nego od volje svih nas”, zadovoljna je i penzionisana informatičarka Džeki Hotorn iz Los Anđelesa. „Plakao sam od sreće celu noć, jer je to najvanredniji događaj u 232 godine nacionalne političke istorije”, sa uzbuđenjem kaže kongresmen Džesi Džekson mlađi.

U situaciji kad većina ovdašnjih građana oseća da je ugrožen „američki san” (da svako pokolenje živi bolje od prethodnika) ovakvi izlivi oduševljenja deluju kao olakosti kružoka zavetovanog da propagira optimizam – uprkos pesimističkoj stvarnosti. Ali, to je samo delić novog talasa nade koji je zapljusnuo mnoge krajeve i slojeve Amerike povodom plasmana demokrate Baraka Obame u finale predsedničkih izbora, koji bi mogao da uđe u rubriku – „neverovatno” ali istinito.

„Obamanija”

Amerika je, zapravo, zahvaćena novim fenomenom, zvanim „obamanija”, pred kojim nisu ravnodušni ni oni koji ga ne priznaju. Kako je mogućno da jedan crnac (zapravo melez, sin Kenijca i bele Kanzaskinje) dopre do pozicije da mu ostaje samo još jedna, mada velika, stepenica do „osvajanja” Bele kuće i preuzimanja vlasti u zemlji gde ubedljivu većinu čine belci – pitanje je koje opseda milione ljudi ne samo ovde nego i širom sveta, a kojima je u pamćenje duboko urezana uspomena na dugu istoriju rasizma i njene opstajuće „elemente”.

Nudi se širok spektar objašnjenja koja, kao i kod drugih novih fenomena, ne otklanjaju sve nedoumice. Ukazuje se, uz ostalo, da je Obama rasna mešavina i da kao takav objedinjava različitosti i ojačava uverenja o multikulturnoj zajednici. Da, ujedno, nagoveštava prevagu „poslerasnog društva”, u kome boja kože ne igra presudnu ulogu, kao što se ovde već donekle iskusilo slavom – „crnih zvezda” kao što su Majkl Džordan i niz drugih sportista, zatim glumaca Denzela Vašingtona i Hale Beri, televizijske „opčiniteljke” Opre Vinfri, bivšeg i sadašnjeg šefa diplomatije Kolina Pauela i Kondolize Rajs, ili muzičkih velikana Arete Frenklin, Majkla Džeksona, Tine Tarner…

Obamin uspon tumači se i kao „vraćanje duga” Demokratske partije – rasnoj manjini koja joj je dosad presudno pomagala da se domogne vrha vlasti. Od 1972. godine, kad su počela istraživanja biračkih opredeljenja, nijedan demokrata nije do pobede došao zadobijanjem većine glasova belaca (nego uz pomoć crnaca, Latinoamerikanaca, pripadnika žute i starosedelačke crvene rase) – konstatovao je „Njujork tajms”. Najviši postotak glasova belaca osvojio je, dodaje se, Bil Klinton 1992. godine, iako – opet manje (39:40 odsto) nego njegov republikanski rival (Džordž Buš stariji) – tako da su mu pobedu doneli glasovi rasnih manjina.

Neugodna doza podvojenosti je, međutim, ostala. Crni sada, pak, veruju da su, Obaminom pobedom u Demoktratskoj partiji, nagoveštene doze uravnotežavanja kakvih dosad nije bilo. Čak 75 odsto njih – ispitanih u anketi Galupa i najtiražnijeg lista „Ju-Es-Ej tudej” – reklo je da veruje da bi Obama kao predsednik SAD međurasne odnose popravio više nego bilo koji drugi kandidat. Kad se pre 13 godina Pauel pominjao kao izgledni crnački predsednički pretendent, samo 40 odsto njih je slutilo da bi on, prvi crnački šef Združenog generalštaba oružanih snaga, mogao da poboljša veze s belcima.

Obamin uspeh uzdigao je veru crnaca u američki sistem – ističu mediji. Ali, ne „do kraja”.

U pomenutoj anketi je gotovo polovina njih izrazilo bojazan za njegov – fizički integritet. Da je njegov život, više nego njegovih rivala, izložen većem riziku – zato što je crnac. „Svakog dana mi je na pameti Obamina bezbednost”, ispovedila se Čarmona Vajtfild, učiteljica iz Virdžinije. „Najveća mi je nada da neće biti ubijen”, pridružio joj se Karl Bel iz čikaškog Saveta za mentalno zdravlje žitelja.

Crne slutnje nadovezuju se na tragična nacionalna iskustva. Podseća se, tako, na ubistva „transformatorskih” lidera- predvodnika borbe za crnačka prava Martina Lutera Kinga, i iste 1968. godine usmrćenog predsedničkog kandidata Roberta Kenedija, kao i na likvidaciju njegovog brata predsednika Džona Kenedija 1963.

„Sličnosti”

Mnogi nalaze sličnosti između njegovih težnji i težnji Kenedija (kao i Kingovih) a znamo kako su oni završili, upozorio je Dejvid Bositis, analitičar iz vašingtonskog Združenog centra za politička i ekonomska izučavanja. Obamina supruga Mišel kaže da naročito stariji Afroamerikanci izražavaju zabrinutost za sudbinu crnačkog predsedničkog kandidata, ali da ona veruje da su se „vremena promenila” i da je „strah najbeskorisnija emocija”.

„Volim da mislim da smo izvukli pouke iz prošlih grešaka”, teši se njujorška studentkinja Marijana Džekson koja takođe neće da podlegne strahovanjima. Njen sugrađanin Kris Dorm toliko veruje u Obamu da će, iako je pristalica republikanaca, glasati za njega „jer odražava narod u višebojnosti duge”.

Amerikanci, koji često vole da stvari vide crno-belo, stavljeni su pred nov izazov, što u principu vole. Sada ih na to iskušenje stavlja Obama.

Njegova je koža mešavina svetle i tamne boje, dok on pokušava da objedini pripadnike raznih boja – crvene (kojom se ovde diče i konzervativci i levičari i Indijanci) i plave (demokratske), zelene (ekologa), i žute (Azijata), i sive (odeće vašingtonskog establišmenta) i roze (u kakvu se često odeva njegova supruga) i ljubičaste (od istorijskih modrica). Pa i – ustaljene bezbojnosti koja je, uprkos površnom poistovećivanju, suprotna suštini tekućine bez koje života nema.